Čašicu razuma za Božić, molim te

Kao u podne, kada nije Božić
u fotelji sedim
Zlim rečima
Samarićanina bedim.

A znam, ono što ne znaš ti.
U lokalnoj kafani „Bitolj“
čuo sam ko je ubio Kenedijeve
Isti čovek je u pitanju,
ali tajnu moram da sačuvam.
Rane su još uvek sveže
krvare...
Nevini bi stradali i ti i ja.

U maloj prodavnici u kraju
čuo sam šta „Klas“ stavlja u hleb
da bude unutra mekan a spolja tvrd
i hrskav i uvek topao.
Otrovno je i izaziva zavisnost!
Ali dalje ti ništa ne smem reći
Iza pekarske industrije stoji jedan od klanova
Nevini bi stradali i ti i ja.

Na autobuskoj stanici saznao sam
kako biraju autobuse i vozače
za liniju 95.
Rekao mi je čovek u crnom kaputu
Saznao sam i kako vešto GSP
izbegava da EDB-u plati struju
za sve tramvaje i trolejbuse
Saznao sam i ko plaća tu struju,
Ali , znaš već, ne mogu ti reći
Isti klan drži i pekare i GSP,
Ne mogu,
Nevini bi stradali i ti i ja.

Sećaš se kada su u Novom Sadu
i Somboru gradu
jednog tužnog februara gorele pekare,
radnje ljudi koji imaju čudna imena?
Ti i dalje misliš da je to zbog imena bilo?
Varaš se, već od pitanja si shvatio,
nisi glup.
To je zbog tajnih recepata za burek,
koji su ljudi sa čudnim imenima krili,
i nisu hteli da prodaju klanu.
Ja recept sada znam
Sve mi je objasnio čovek u crnom kaputu,
Ali kada bih i tebi rekao, znaš već!
Nevini bi stradali i ti i ja.

Kao u podne, kada nije Božić
u fotelji sedim
Zlim rečima
Samarićanina bedim.

I ova pesma je na početku i rimu imala,
rima se izjalovila
glupa je bila

I ova pesma je i formu soneta imala,
forma je nestala,
pesma je slobodna, ali i glupa

Kao u podne, kada nije Božić
u fotelji sedim
Zlim rečima
Samarićanina bedim
A samo sebe da ubedim
Da sam iznad, bilo čega
I da mogu da radim šta hoću.
A ne ide, jer kako srimujem
tako u sebi vatre raspirujem
A gde je tu smisao, O Viljeme Veliki?

Autor: joshibeast

Gabor (arhaična pesma)

Znaš li devojku?
Pevao je 83.-e Du du a!
Kaja se zvala.
To je ona što si sa njom haj
kada dođe maj
I ona sa kojom si kul
kada dođe jul.

Znam ja takvu devojku!
Ali neću o njoj da pevam,
njoj ću da radim sve!
Du du a je svoju stavio u pesmu
Pitam se gde li mu je sad?
U pesmi je ostala,
iz života izčezla?
Reci Dudi, ne znam?

Ja Du Du moju čuvam samo za mene!
Ne dam bre nikome.

…

Pevaću o Gaboru zato.
Gabor mene inspiriše!
Ljubav nije za pesmu
kakvu ja znam da napišem.
Ljubav ja dajem, o njoj ne pevam.
A Gabor dobija mesto u večnosti,
kako neki tvrde.
Postaje Dulčineja
ili kakva druga naočita dama.
Da li je to pravedno?
Jeste, odgovaram.
Večnost je sumrak moga mozga,
svaka moja greška i pogrešna procena,
svaka trula jabuka koju sam zagrizao,
svaki izbljuvak koji se mom nosu približio.
O takvoj večnosti ja pevam,
u 21. veku kada je potvrđeno
izumiranje ptice koja se zvala Droplja
ja se gaduro setim tebe.
Setim se kako si smrdela na loj
koji je izbijao ispod parfema
kada sam ti se poslednji put približio!
Setim je bubuljice na nosu
za koju sam mislio da je pirsing
dok ti se nisam prvi put približio!
Svakog prdeža
Svakog ostatka maskare
crne gromuljice poput brabonjaka
Da li je to groBuljica možda,
ili je ova pesma arhaična,
i svima sem meni daleka?

Autor: joshibeast

Ružičasti lanci

I kakav je osećaj?


Kakav je osećaj imati svet pod tananim nožicama?
Kako je osećati svo to meso mrtvih među nožnim prstima?
Kako li je gledati Mount Everest sa visine?
...I leteti ovim nebom plavim?

Kako ti se ne gade svi ti robovi sluzokože?
Zar ti ne dođe da povratiš na blaga kojima te kupuju?
Kako te ne uplaše staklene noge i ledeno tlo?
Šta će biti kada sunce izađe?

Kako ti nije jasno da se ne možeš osloniti na sluz?
Nije li glupo istruliti da te niko ne bi zagrizao?
...I udaviti se da bi jednom disala?
Šta kada ne budeš više imala šta da prodaš?

Prereži grkljan krivcu jer te posle neće biti briga
Izađi iz krugova i zapitaj se zašto
Spali most i pusti ga niz reku
Neka ti sluzavu ljušturu istopi Sunce...

Autor: Alimpije Gregor Sizeren

Iskušenje

(Napomena: Ovaj tekst je napisan za bend Asphalt Chant čiji je naš autor,Alimpije Gregor Sizeren, frontmen. Pesma je i snimljena pa je možete poslušati na majspejs stranici benda: http://www.myspace.com/asphaltchantband)

Sud vaš nepravedan je
Čemer i gnev me obuzima
Rekom hadskog otrova me
Napojio vaš mizerni hir

U nečistom ognju gorite
Kazna za greh vaš pregorka je
Bežim od crnih krugova
Uz tvoju pomoć sad budim se

Zar da zaslužim sav večni bol
Da ruke na krv naviknem
Iz tamnice greha me izvedi
Molim te
Gneva okovi, rđavi... Stežu me
Prezir je mač sa dve oštrice

Autor: Alimpije Gregor Sizeren

Psu od srca

Zdravo, otkud ti...
Dugo se nismo videli...
Tako mi je nedostajao taj licemerni osmeh...

Gledaš me u oči...
Pružaš mi ruku...
Tako bih je sa apetitom odsekao...

Mislila si da svi krvare od sreće
Što će novu tebe upoznati...
Mislila si da nekoga interesuje tvoj novi život...

Mislila si da će svi od zavisti plakati...
I da si konačno svima doskočila...
Zabole nekoga s kim ti deliš telesne izlučevine....

Probudi se jadnice...
Tvoj poremećeni život nikoga ne zanima...
Čak niukome ne možeš ni mržnju da probudiš...

Kaži mi kako je to biti potpuno nebitan...
Da toliko nikome ne značiš da nikog ne možeš ni da povrediš...
Ljudi su se prosto navikli da si pas...

Ti si prva osoba koju molim da me ispljuje
Pomozi mi i idi i nemoj se okretati...
Nije moj svet za tebe dovoljno sjajan...

Upotrebi sve argumente, dokaze i shvatanja...
Pomozi mi da odeš bez da te zgazim...
Hranio sam pseto koje me je ujelo...

Nisi ni prva ni poslednja, ali si svakako najjadnija...
Svi koji te shvate neka te odavde prate
Bolje neka sami odu, manje će boleti...

Moje pružane ruke, poruke i snovi...
Sve ih uzmi i njima me gađaj...
Želim kaznu za promašenu investiciju...

Vrati se dimu, vaškama i sreći...
Tebi je smešno meni je tužno...
Otrovala si svakog s kim si za stolom sedela...

Autor: Alimpije Gregor Sizeren

Pričaj mi

Čuješ li isto što i ja?
Kretanje
dole,
dole,
dole.
Tup zvuk metala kad lupi o pod.
Počinje.Znam.To je proces.
Milion mikročestica sklopljenih u nešto
što baš ja ne mogu da imam.

Pričaj mi.

Kada si naučila da čitaš?
Da li si volela Malog Princa?
Kako si uspela da vežeš pertle?
Vanila,čokolada?
Planina ili more?
Razdeljak je na desnoj strani?

Počinje.Znam.To je proces.

Autor: Amelie

Ko je pojeo nauku? ili Kako je autor sistematski izpizdeo na idiote :)

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pedesetogodišnji Ž. kreće se kroz mali šumarak pokraj Kraljeva.
U Kraljevo je došao da bi prisutrvovao sedmodnevnom seminaru o psihološkim i socološkim posledicama tranzicije i evro-integracija na radničku klasu u Srbiji. I kao svaki moderan čovek, ekološki, higijenski i zdravsveno osvešćen, za vreme poslepodneve pauze predviđene seminarom krenuo je ka okolnim šumama da se nadiše svežeg vazduha. Pošto su šume da drugom brdu zelenije i bogadije kiseonikom od ovih bližih gradu odlučio je da ipak mora krenuti kolima. Tu odluku, iako je zagriženi borac za smanjenje emisije ugljendioksida, lako je doneo.
Naime naš junak Ž. prošle godine na poklon je od jedne nevladine organizacije iz Mađarsle dobio automobil na hibridni pogon, kao izraz zahvalnosti za doprinose u borbi za smanjenje emisije ugljendioksida, iako je naš Ž. po profesiji psiholog. Taj događaj snimala je i televizija. Novinar je u prilogu zapazio da takav automobil košta 30 000 evropskih novčanica.
Posle petominutne vožnje naš Ž. stigo je do željenog odredišta. Ugasio motor, izašao iz kola i krenuo u jednu, kako će se ispostaviti prilično katarzičnu šetnju. U šumu je vodila jedna uska staza, kojoj se nastavak gubio iz vida samo nekoliko metara dalje zbog gustine šume. Ž. je odlučno stupio na stazu i uputio se ka srcu šume. Na sebi je imao kariranu košulju kratkih rukava, krem letnje pantalone i kožne sandale na nogama.
Posle nekoliko minuta opuštajuće i idilične šetnje, kako je Ž. to u svom umu sklopio, netaknutom prirodom punom prirodnih mirisa, šuštanja lišća i cvrkuta ptica, video je nešto što će da iz korena promeniti. Nekoliko sati nakon ovog događaja Ž. će doživeti najveću promenu koju jedan čovek može da iskusi.
Dva metra ispred njega stajao je mladić od nekih 25 godina. Na sebi je imao običnu crnu majicu, zelene bermude i patike. U desnoj ruci držao je plastičnu flašu. Minaqua 2l puna žućkaste tekućine.
Kada ga je ugledao Ž. je zastao. Smirenost koja mu se nalazila na licu odnednom je zamenila čudna grimasa. Javio se problem! Kako se obratiti nepoznatom čoveku usred šume u nepoznatoj okolini. Ž.-a je počeo da se znoji. U 2 sekunde kroz glavu su mu proletele sve moguće pretpostavke o mladiću koga je sreo. Da li je ubica? Da li je opasan? Šta radi ovde?...itd. Predpostavke od onih najsloženijih do onih najprimitivnijih. Od rezonovanja nuklearnih naučnika u Čikagu, do rezonovanja vlaške vračare iz istočne Srbije. Niša nije uspeo da shvati, ništa nije uspeo da zaključi o mladiću koji je stajao ispred njega. Samo je uspeo da primeti dve stvari. Šta će tom momku u ruci flaša sa mokraćom? Čime sam se ja bavio celog života?
Da li je moguće da sve moje socijalne psihologije, međuljudski odnosi, tehnike ubeđivanja, terapeustko iskustvo pucaju pred ovako jednostavnim zadatkom? Dva čoveka u istoj sredini, nije li to najbliže našim eksperimentima? Pa zašto ne radi, dođavola?
Ž. nije znao šta da uradi, ostao je ukopan na mestu bledog pogleda. Odjednom neprijatnu tišinu prekinuo je mladić u crnoj majici:
„Dobar dan!“-jednostavnim i običnim glasom
Ž. kao da je samo ovo čekao, taj prvi korak i početni impuls koji započinje komunikaciju. Ona kao stručnjak, iz knjiga i teorija, sada zna da će njih dvojica razgovarati i na lice mu se odmah vraća osmeh a poljuljano samopouzdanje je opet armirano u grudima. Odmakao se sa ivice na kojoj je stajao, a sa koje bi pad, koji je bio blizu, značio prestanak vere u sve ono što se borio i zalagao. Ž. je bio naučnik čija je nauka upravo vaskrsla iz pepela kao feniks i on se opet osećao dobro. Iako je nešto što je vekovima građeno srušeno u banalnoj svakodnevici i bez namere a istom svakodnvicom se vratilo u stabilnost, Ž. je bio zadovoljan i ponovo svoj:
„Dobar dan dečko, šta radite ovde i šta vam je to u ruci?“

„Ovde sam sasvim slučajno, vrlo lako sam mogao da završim u bilo kom šumarku, nije mi bitno, a ovo u ruci je benzin, hoću da izazovem šumski požar!“- neočekivano mirno, ali bez odavanja bilo kakve psihotičke ravnodušnosti, rekao je mladić.

Ž.-u nije bilo svejedno, osetio je strah. Međutim, kao psiholog, osetio se odgovornim da pokuša da ovaj problem reši. Fakultetsko obazovanje primenjeno na ovu situaciju značilo je samo jedno. Momak koji stoji ispred njega je očigledno piroman. „Piromanija je nesavladiv, prinudan i nekontrolisan impuls za paljenjem vatre i izazivanjem požara, bez neke koristi, samo zato da bi se uživalo u prizoru paljevine. Piromanija se svrstava u poremećaje kontrole impulsa ili u impulsivne neuroze.” prisećao se Ž. definicije. Sa svojih 8 završenih obuka za razne pravce psihoterapije Ž. je bio uveren da može da reši ovu situaciju lako. Krenuo je u “proces”:
“Mladiću kako se zovete i čime se bavite?”
“Ja sam Miloš, studirao sam politikologiju u Beogradu, međutim nestalo mi je sredstava, pa sam morao da se vratim u Kraljevo. Sada radim u opštini kao kurir.”
“Miloše reci mi zašto to činiš, šume su jako bitne za nas ljude, a verujem da to znaš i sam?”
Nije bilo odgovora. Posle nekoliko sekundi Ž. je nastavio:
“Evo ovako ćemo, ja ću reći šta ja mislim o uzrocima tvog ponašanja a ti reci da li sew slažeš ili ne? Jel važi? Mislim da je tako lakše za obojicu.”
Miloš se nasmejao, prijateljski i odgovorio: “Okej, počnite”
“Ti voliš vatru, uživaš da je gledaš, to za tebe ima neko dublje značenje, gledaš destrukcuju ispred svojih očiju i prija ti?”
“Ne, nemam neku posebnu simpatiju prema vatri!”
“Moguće je da si u pravu, ali kada dođes u vakvu situaciju, ti sigurno ne možeš da se obuzdaš. Kada kod sebe imaš benzin, upaljač i šumu ti ne možeš da se obuzdaš, moraš da izazoveš požar? Inače motam da ti priznam da sam mislio da u ruci držiš flašu sa urinom”-reče Ž. sa osmehom.
“Urin kažete? Hahaha” nasmeja se Miloš. “Ne gospodine, nemam nikakav poriv i ne moram da izazovem požar u svakoj situaciji! Iskreno ovo radim prvi put. Jednostavno mi je palo na pamet. Kupio sam ovaj benzin i došao ovde. Nemam skrivenih nagona, nisam bolestan. Iskreno mi se pali vatra i izaziva šteta. Ne očekujem od ovog neko uživanje. Radim ovo bez emocija, čisto onako! Zašto pokušavate, uporno da nađete neku dubinu u ovome!?”
“Pa Miloše mora je imati? Zar nema sve svoju dublji instancu? Sve što radimo, sve što želimo sve je podređeno nečem dubljem, nečemu čemu težimo, zar ne?”-reče Ž. povišenim tonom, breneći osnovne filozofske postulate modernog ljudskog društva.
“Ne gospodine, ne nikako! Uzmite mene za primer. Ja sam danas došao da zapalim ovu šumu, čisto onako, neću od toga imati nikakvu satisfakciju, jednostavno ću je zapaliti. Ništa me ne tera na to da je zapalim, čak iako sada odustanem od paljenja, to neće imati nikakve posledice po mene, kako ne razumeta tako jedsnostavnu stvar! Ovde dam došao kolima, koristim mišiće, koristim neurone, zabole me za dubinu! Nije nužna!”
“Ali Miloše kako ne vidite….”
“Stanite gospodine, ne govorite više, postali ste neprijatni. Branite neke svoje stavove a meni stvarno nije stalo do ubeđivanja. Svaki stav i svaki ideal gubi važnost ovde međ ovim drvećem, gde stojimo vi i ja sami. Gde kilometrima okolo nema nikoga. Ovde postojimo vi i ja, a ispred nas i iza nema ničega! Nema ideala, nema emocija, nema ljubavi, nema predaka samo meso i živci! Idite molim vas, idite odmah, pre nego što budem prinuđen da učinim nešto loše”
Ž. je još jednom pogledao Miloša. Poslušao je njegov savet, okrenuo se i otišao. Izašao je iz šume, seo u svoj automobil i odvezao se natrag do hotela. U vožnji je razmišljao o ovom neobičnom susretu. Parkirao je automobil ispred hotela i uputio se prema sobi. Ušao je u sobu i seo na krevet. Izvukao je ispod kreveta svoju putnu torbu otvorio je i uzeo kutiju lekova protiv bolova koje mu je doktor prepisao protiv bolova u kolenu, povreda sa tenisa. Dugo je gledao u puno flašicu lekova da bi je na kraju ostavio sa strane na noćni stočić. U tom trenutku čulo se nekoliko sirena. Ž. je otišao do prozora koji je gledao na ulicu i video 3 vatrogasna kamiona kako jure prema periferiji. Bacio je pogled ka okolnim brdima, odakle je tog jutra izabrao mesto za svoj boravak u prirodi. Šuma je gorela. U Ž.-u se nešto prelomilo. Vratio se do kreveta, uzeo pilule i sve ih strpao u usta. Otišao je do kupatila, stavio usta pod česmu i proguto sve. Pogledao se u ogledalo, klimnuo sebi glavom i vratio se u sobu. Obučen, legao je u krevet, pokrio se preko glave i zaspao.

Ž. se promenio!

86th sunrise and counting

U poslednje vreme video sam isuvishe puta kako se sunce radja, tacnije 86 po redu. Divan casovnik nebesa koji me podseca da je jos jedan dan prosao. U to neko vreme kada se vracam sa posla delim sedista sa raznim razlicitim ljudima. I kao sto postoji Barkerov ponocni kasapski voz tako postoji i Beogradski prvi jutarnji autobus.

Isprva nisam mnogo opazao oko sebe, prosto bio sam izgubljen u olujama nekih razmisljanja, oko pet ujutru, zakljucio sam dolaze mi najbolje misli savrsheno sklopljene u recenice, toliko sjajne da ne bih imao potrebu da ih modifikujem, ali takodje u tom trenutku ne mogu da ih zapisem. Probao sam, neke koncepte da izvucem u tezama kucajuci SMS poruke koje ostavljam sebi u draftu da bih mogao kasnije da se setim, ali misao nekako izgubi na jacini kad pokusham da je prepricam sebi sutra dan.

Kada se setim da napunim mp3 uglavnom slusham neke divne tonove pravog Jazz-a, tonove nostalgicnog Marvina Gejla ili Sare Von ili majstorije Dizi Gilespija i cika Koltrejna nekako ide uz ove monsuske dane, a i daje neku pozitivnu notu svilu belog grada preko koga putuju teski kisni oblaci. Ako je mp3 prazan citam knjigu. Mozda ste primetili da malo kasnim sa emisijama ovde ( citaj: ne stizem uopste da procitam knjigu) pa bukvalno koristim svaki moguci trenutak dok mi mozak jos uvek funkcionishe da progutam koji red.

Kada se pogled vrati ka unutrasnjosti vozila gradskog saobracajnog preduzeca postaje neverovatana postavka kreatura kojih jedino po tematici vezuje autobus, pravac i vreme koje provode u njemu. Nekada tu je samo dvoje, troje ljudi obicno mladih koji se vracaju sa nekog mesta na kome su se uvostili pa kunjaju oslonjeni glavama o prozor. Osim nekih tako prostih cinjenica kao sto je odevanje ne mozete puno toga da saznate. Kad kad tu su oni cije price mozete da slushate i ma koliko glupe bile fasciantne su. Spektar tema je neverovatan i obuhvata mnogo oblasti od kojih su glavne one teske filozofske, apstraktne i bez poente. Zabavlja me to.

Desilo mi se cak da me nepoznata cica pozove da podelim jutro sa njom i sa njenom drugaricom na Adi, na sta sam se osmehnuo i kulturno odmahnuo glavom u znak negativnog odgovora iako sam se lomio citavih par sekundi - priznacete akcija je jako primamljiva. Odlucio sam se da se ne pomerim, a ona je prostim pokretom ruke u mom pravcu rekla mi je da sam mator, bez avanturistickog duha i dosadan. Osmehnuo sam se kada je par minuta kasnije krenula provala oblaka. Bilo bi svakako romanticno.

Neki dan kasnije pricao sam sa vrlo prijatnom bakicom kojoj sam objasnio gde treba da sidje da bi mogla da uhvati autobus za Zeleznik. Uspeli smo da razmenimo par reci o tome kako je omladina lenja i kako nista nece postici u zivotu kada se tako kasno vracaju kucama. Kada sam objasnio moj slucaj dobio sam njeno odobravanje pa mi je cak u znak zahvalnosti za moju pomoc dala bombonu koju sam sa zadovoljstvom prihvatio.

Uvek su mi zanimljiva svadjanja sa samostalnim referentima koji obozavaju da love u prvim jutarnjim intervalima. Rasprave su zucne i obicno se zavrshavaju tako sto uhvacen izadje napolje uz mnogo drame i koprcanja. Ti pecaroshi po autobusima sada rade u duetima tako da vam nema spasa ukoliko niste kupili kartu ili nemate markicu. Njihove taktike su zaista postale inovativne. Ima onih koji to rade jako brzo, jedan udje na prva vrata pa krene nizvodno, a drugi na poslednja i krene uzvodno kolegi u susret. Vrlo efikasno jer tada dok je autobus u pokretu necete moci da izletite na sledecoj stanici a da ne popijete kaznu usput. Ponekad vole da sede malo, voze se sa nama ostalima, a onda odjednom ustanu kada odluce da je trenutak izbace svoje legitimacije na prepad sto je opet vrlo dobra taktika i hvata vas nespremnog. Dok ima i onih koji to prosto rade rutinski tako da tu imate prozor da shmugnete jer oni i ne mare mnogo.

Ljudi primetio sam uglavnom ne vole da sede do mene. Sto je meni kul jer prosto imam mnogo vishe mesta da se rashirim. Mozda je to zbog mog izgleda, zakljucio sam da nije do toga sto smrdim sigurno. Mozda je to zbog tetovaza posto vidim kako ne odobravaju to sto mi je telo isharano. A mozda zato sto stalno nosim crno.

Jednom je sedeo lik do mene koji se prekrstio kada smo prosli pored crkve na banovom brdu. A u tom trenutku ja sam okrenuo stranu u knjizi gde je na pocetak poglavlja pisao naslov: "Religija kao virus", ne moram da vam kazem da je cim je primetio naslov ustao i otishao na drugi kraj autobusa, da se ne bi mozda inficirao.

Od kako je krenula pandemija stalno nosim vlazne maramice. Uvek pre nego sto udjem u autobus izvadim maramicu i dezinfikujem deo shipke za koju se drzim a maramicu ostavljam u ruci kako ne bih dodirnu nista drugo. TM duks Hood je jako dobar za ovakve akcije po prevozu. Oni koji ga imaju ne skidaju ga iz prostog razloga zato sto je savrshen za svako vreme i priliku. U mom slucaju kapuljacu nabijam na glavu kada hocu da kunjam oslonjen o prozor. Posto je kapuljaca jako duboka vase lice nikada nije u kontaktu sa prozorom ili bilo kojom drugom povrsinom nadam se da ce Pedja praviti jos posto je moj crni poceo da sivi od nosenja.

Imam ritual koji svakog jutra radim kao pozdrav suncu. To je ono sto indijaci rade, stanem na jednu nogu i napravim krug rukama, a onda zavucem ruku u dzep izvadim cigaretu i sednem na stepenice ispred zgrade. Tu je moja omiljena kucka koja je uvek srecna kada me vidi. Nas dvoje se vec dosta dugo znamo i ona je navikla da cim kada me vidi otrci na te stepenice i saceka da je pomazim. I tako presedimo neko izvesno vreme zajedno oslushkujuci ulicu koja se budi, Predivan osecaj.

Sada je 5:40 jos jedna cigareta pre spavanja.

Autor: Hades

5:56

Iz prekratkog zagrljaja noći i jutra, rađa se zora koja svojim ogromnim okom posmatra svetove čiji je stražar, tražeći one koji su se odmetnuli od prirode i ostali budni.

Ribar na obali Dunava je posmatrao prve zrake života od kojih su se neki davili u vodenoj struji, dok su se neki odbijali od vodene površine, pogađajući ga pravo u oči okružene izbrazdanim licem. Češao se po retkoj i već odavno sedoj kosi. Pitao se da li će danas biti bolje sreće sa ulovom koji je danima bio dovoljno oskudan da mu obezbedi novac samo za hleb u kiselo vino. Zanimalo ga je i koliko će puta još moći da gleda svet koji se budi...

Kilometrima daleko, dvoje ljudi je zagrljeno na starom trosedu dočekivalo novi dan, videći izlazak sunca u očima onog drugog. Zora je za njih bila samo znak da je blizu vreme kada će jedno od njih otići kući.

Svemir je zaspao. Ipak, znam da je on tu, iznad i ispod mene. Zvezde umiru u zaslepljujućem prasku dok se nove stvaraju pod uticajem sila čiju snagu ne možemo ni da zamislimo, čitavi sistemi bivaju usisavani ogromnim ustima sa nevidljivim čeljustima. Radja se život, širi se smrt, međusobno se dopunjavajući u plesu starom koliko i mrak.

Jedna starica je, držeći svoj prazni ceger, čekala prvi jutarnji autobus koji će je, kao što to radi svakog trećeg jutra, dovesti nadomak Bajlonijeve pijace gde će za što manje novca moći da kupi ubrane plodove zemlje čiji će mirisi pod uticajem vreline ulja kititi memljivi vazduh u hodnicima njene zgrade. Dok je stajala ispod oronule gvozdene stanične pečurke čija je rđa podsećala na vreme kad su mladi udarali u šerpe, razmišljala je o vremenu kada je sa unucima posmatrala isto to sunce koje se sada dizalo iznad male bele kuće preko puta. Tada je imala običaj da izvuče decu rano iz kreveta, ode sa njima na pijacu, i zatim ih odvede u zoološki vrt, pričajući im usput priče iz prošlosti ali i iz svoje mašte koja je godinama, poput debla starog drveta, rasla u visinu i širinu iz plodne zemlje njenog bića. Sada su to dva studenta farmacije i šumarstva, i ne viđa ih toliko često jer zajedno žive u malom stanu daleko od nje. Ponekad joj dođu u posetu i zajedno piju kafu... Zajedno sa setom ulazi u praznu devedeset peticu koja vodi u još jedan prazan dan...

Autor: Hiperbilirubinemija

Tišina

U osam i dvadeset sedam ušla je u kuhinju,
noseći plavu pidžamu posutu suncokretima.
On je već tada znao da tu nečega ima-
mirisala je na suze, kao kad je izgubila mačku.

Između ruba šolje i ivice crnih šiški
nosila je druge oči, ukradene s Da Vinčijeve slike.
Zato je pomislio da će taj dan u dnevnike
sigurno biti upisan velikim crnim slovom.

Za doručak je hteo da joj prepusti celu konzervu
u kojoj još od jula kiseli snove, za oktobar.
Znao je da su zdravi i da je ukus dobar,
ali se onda setio da je alergična na konzervans.

Odlučio je-ostaje, pa makar zauvek ćutala,
kada se napokon oglasila,od trepavica tiša:
,,Ne znam zbog čega, svaki put kada pada kiša
ja poželim da se zatvorim u ekspres-lonac.’’

Autor: Amelie,

Nebeski izrod

Lorde...
Koliko ćeš još očiju povaditi šestarom?
Lorde...
Koliko ti je mrtvih potrebno?
Lorde...
Koliko ćeš još dece okretati na ražnju?
Lorde...
Za koliko još glupih ćeš praviti sisteme?

Kada me obučeš u večno gubitničke boje,
I kada me otruješ lažima...
Ti znaj da nikad neću nikog ubiti zbog bajke,
Jer sebe protiv njih ja ne branim od tebe...
Nebo, jug i sever, posed, sloboda, junaštvo...
Veru u demagogiju prepuštam slabima...
Bio žut il plav meni je sve jedno
Živ i zdrav mi budi dok mi oružje ne daš,
Jer tad pucaću i ubiti te, mizerni vladaru moj...

Znaj...
Ko će prvi krkljati i moliti...
Znam...
Onaj kome je ovaj pseći život najdraži...
Znaj...
I nemoj se pitati, koga ću prvo zaklati...
Znaj...
Zubima ćeš brati ono što si posejao...

Ti...
Mali glupi čoveče...
Ti...
Taj kime mašeš za pasoš si ga prodao...
Sreća...
Đavo ti ne nudi pare, a Bog nema otelotvorenje...
Ti...
Plaćeni ubico na neplaćenom odmoru...

Imaju šifre kojima vam peru prazne glavudže,
Hipnotisani gledate u pandorinu kutiju,
Ponos, šargarepa, mnogo tvoje teritorije,
Ovi ili oni tebi glupom tako isto je...
Imaš muziku politiku i odabrane filmove...
Iz cele palete tu su samo dve solucije...
Biraj magarče plot ili kurac
I bali na dve masne silikončine...

Laž...
Ne, nemaš ništa svoje
Laž...
Nebo nije tvoje
Laž...
Nisi niko i ništa
Laž...
Ne postoji bolje sutra...

Tražim samo jedan dan...
Tražim samo jedan sat...
Tražim samo jedan san..
Tražim, ali deda mraz je zaklan...

Želim...
Da roze postane krvavo crveno...
I da...
Skupštinski sadržaj izgara u plamenu...
I da...
Svi splavovi potonu...
I da...
Obrnutima vratove obrnem...
I da...
Zemlju u prah i pepeo pretvorim...


Preterali ste, preterali ste,
Preterali ste, preterali ste...
Vi i vaše podele, strasti i obmane
Bezbožni vernici i kraja gladni zombiji...

Autor: Alimpije Gregor Sizeren

Trepavica

Zubi su joj bili krivi i požuteli od nikotina.Odmah je odbacio pretpostavku da je u dvadeset i nekoj.Trideset je sigurno imala,najmanje,a o svemu posle toga nije želeo da razmišlja.Desna jedinica je bila vidno isturena u odnosu na levu-zabeležio je sliku kada se obratila čoveku pored.Mislio je o tome kako sigurno štrči kada se nasmeje,kako se samo taj jedan zub zariva u donju usnu.Predivno.Imala je onaj suludi sjaj,koji mažu klinke iz njegove srednje.Tone sjaja.Sjaj koji mu je ostajao na obrazu kada ga poljube,sjaj koji bi mu potpuno ulepio usne kada on poljubi njih.Mrzeo je da se ljubi sa njima.Ustvari,generalno je mrzeo da se ljubi.Uvek je više voleo zagrljaj.Ali poljupci su bili deo dogovora.
Imala je ljubičastu kosu.Nije udata,definitivno.Ne možeš imati ljubičastu kosu i biti u braku.Tamo negde posle dvadeset pete sve postanu crne ili plave.’Normalne’.A možda i jeste udata.Možda već ima dvoje dece i jedna je od onih kul mama,i onda kad porastu svi će visiti kod njih,pušiti travu zajedno i govoriti’kako ti je keva kul’.Iz slušalica je dopirala neka dernjava,nije uspeo da je identifikuje,samo se povremeno čuo jak bas koji bi ispratila malim udarcima stopala o pod.Čoveče,trideset-i-neštogodišnja rokerka.Pankerka?Metalka..?Nije mogao da je provali.U crnoj haljini možeš da budeš sve.
Slušalice su omogućile da posmatranje bude nesmetano.Bila je potpuno zaokupljena muzikom.Pitao se da li uopšte oseća mirise,da li vidi,da li je svesna toga da je neki ćelavi klinac sa bušnim patikama posmatra.Nije?Odlično.
Jedan pramen kose joj je stalno padao na čelo,a ona ga je uvežbanim pokretom ruke sklanjala,ali opet bi padao.Opet.Bio je uveren da,kada bi mu dozvolila da on stavi taj pramen iza njenog uha,sigurno bi tamo i ostao.
Ispod pramena je virio red crnih trepavica.Ogromnih.Pokušavao je da se seti da li je ikada video veće trepavice.Mogla je da se briše prašina njima.Moglo je da se stane ispod njih kad pada kiša.To su bile stvarno velike trepavice.
Prvo je pomislio da se zove Sofija.Nije izgledala kao Sofija.Mirisala je previše jako za Milu.Ana je obično.Zvaće je Trepavica.
Mali mladež iznad Trepavicine usne dao mu je povod da je zamisli u pozorištu.Razmišljao je da li je pravi,ili je svakog jutra ustajala malo ranije da ga nacrta na istom mestu.Možda je to radila pred izlazak na scenu,ponavljajući tiho svoj deo teksta.A možda je mladež bio pravi a ona je radila kao računovođa u nekoj dosadnoj beloj kancelariji gde niko nije zalivao cveće.
Trepavica je prekrstila ruke.Postaje joj dosadno.Stavila je ruke na kolena.Mršava je.Noktom levog kažiprsta počela je da guli bordo lak sa ostalih noktiju.To ga je izluđivalo.Delovalo je gotovo bolno,a isprekidani zvuk ljuštenja ga je izuzetno nervirao.Ona ga nije čula od muzike i on joj je zavideo.Želeo je da podele slušalice.Želeo je da vole iste pesme.Želeo je samo da taj odvratni zvuk prestane.
Posmatrao je njene grudi,vrat,i te prokleto duge trepavice.Skinula je slušalice.To je to.Sada treba nešto da je pita.Sada treba da bude duhovit ali nenametljiv,simpatičan,toliko originalan da će morati da mu saopšti kako je izrazito zreo za svoje godine.

Ustala je.Recineštorecineštorecinešto.Nije mogao da odvoji pogled od ljubičastog.Sada je već bio potpuno siguran da nema manje od trideset.Koga briga.Samo progovori.Pitaj je koliko je sati.Pitaj je bilo šta.Kreće.Čovek do nje ostaje da sedi.Dobro je,nisu zajedno.Pitaj je da li ima cigaru.Klošaru jedan,otimaš cigare matorim ženama po Beogradu.Ma baš te briga samo reci NEŠTO!
Gazi ga.Trudila se da preskoči njegovo stopalo ali kočenje je previše naglo i njena desna noga pritiska stranicu njegove pocepane zelene starke.Okreće se.Gleda ga pravo u oči.17.mart u 18:34,a ona ga gleda u oči.
Ne kaže ’izvinite’.Ne kaže ’izvini’.Vrata se otvaraju i Trepavica izlazi iz autobusa.

Autor: Amelie

Par slika i misli iz jednog dana

U ogledalu na hodniku, vidim noć koja svojim tankim, dugim rukama lopova polako grli tišinu, kao i svake večeri uzimajući joj nevinost staru onoliko vremena koliko je proslo od poslednje zore.


Mesec i večeras diplomatski ćuti, kao da zna nešto što ja samo naslućujem. Gledao sam ga kroz dvogled sinoć. Ljudima je ponekad čudno što to radim. Istina je da se time zaista ne dobija neki preterano spektakularan pogled na Zemljin satelit. Sa druge strane, uz pomoć jačih dvogleda ili još jačih teleskopa, pogledu se omogućava da pređe na hiljade, milione, čak i milijarde kilometara, i to je najviše što živ čovek može da dosegne. A nisam baš siguran da mrtvi mogu da dosegnu više. Malo je tužna činjenica da ću do kraja života taj Mesec moći da posmatram samo sa prosečne razdaljine od 384,403 kilometara, pogledom prelazeći onolike razdaljine kolike mi dozvole sočiva teleskopa ili dvogleda. Ostavio sam dvogled, i vratio se u sobu. Mesec je i dalje ćutao, to radi svako veče, svako veče posmatra, kao što njega posmatra Sunce iz svog noćnog prikrajka. Biti dosledan znači biti moćan. Sile koje svako veče teraju Mesec da izađe, Zemlju da kruži oko sunca, koje teraju kosmos da se stalno širi do trenutka kada će tek rođeni atomi ponovo biti jedini oblici postojanja, te sile su najveći i najsnažniji oblik moći nad samim sobom i onim što neki zovu sudbina. I dok tok nekih stvari može da promeni samo cepanje atoma celokupnog kosmosa, nama je dovoljno par pogrešnih reči u pravom momentu da bismo uspeli da odustanemo od planova, obaveza ili želja. Nama ne treba da umremo da bismo propali... Mesec se zapravo smeje kad malo bolje razmislim. I ja bih se smejao kad bih mogao nepromenjen od pamtiveka da posmatram nešto što me stalno podseća na svoju nadmoćnost, veličinu i neuništivost. Možda bih i plakao...ne znam...Ja čak i ne znam mnogo o planetama i zvezdama, ali zato volim da putujem...

Ugasio sam svetlo u sobi i zatvorio oči. Čuo sam odjeke nekih misli od tog dana...ti odjeci su postajali sve slabiji jer i misli moraju da sanjaju da bi se sutradan, inspirisane svojim sinoćnjim snovima, oglasile bogatije, veće i dublje... Kad su misli zamrle, čuo sam još jedino zvuk kapi kišnice koje su padale sa viših na niže listove oraha i kajsije, da bi svoj besmisleno kratak put završile na betonu ili zemlji. Bilo je to kao hiljade sitnih koraka, koraka koji kao da neprekidno beže od nečega, grčevito, užurbano. Kao da neko beži u krug... Kao hiljade malenih lopova koji se sudaraju u mom dvorištu u nemogućnosti da iz njega nađu izlaz. Za sve to je kriv vetar koji je kao mali deran protresao grane drveća u čijim listovima je kišnica spavala pre njegovog dolaska.

Najgori snovi su oni u kojima se radnja odvija neposredno pre nego što zaspiš ili odmah nakon što se iz tog sna probudiš. Tada ti ljudi iz tog sna govore kako je ipak sve u redu, kako je sad sve dobro, kako te vole, kako ipak niko nije umro... A onda se u trenutku buđenja dogodi da vas stvarnost svojim često prljavim rukama ošine preko čela, za kaznu vas terajuću da ponovo progutate punu kašiku zelene splačine stvarnosti...Gorko je...

Mesec je zašao.

Zdravo Doktore!

Zdravo doktore!
Dobar dan dečko, sedite!
Šta vas muči?
Pa mnogo toga doktore!
Ali grudi, glava i stomak najviše!
Šta misliš dečko zašto je to tako?
Nemam pojma, vi mi recite!
Nisam kod psihologa došao!
Vi ste doktor opšte prakse, zar ne?
Jesam!
Pa? Šta mi je?
Skinite duks da vas poslušam!
Pušač? Da!
Alkohol? Da!
Droga! Ne!
Pa ok maldiću!
Pluća su od pušenja!
Stomak je od alkohola!
A glava, ne znam. Da vas pošaljem na snimanje?
Neka doktore, čini mi se da znam od čega je!
A i pluća i stomak, nije od toga što mislite!
Sve je povezano!
Meni doktore treba pilula!
Pilula za varenje realnosti!
To me jebe.
Ne mogu više da gledam ovo sranje!
24h neko nešto priča
novine
tv
svi mediji
dolaze stručnjaci
objašnjavaju sve
a svi jebeno greše
niko ne vidi ono što ja vidim
i sve što bi oni rekli i uradili
ja bih drugačije
ne znam kroz koju dioptriju oni vide svet oko sebe
a ja naočare čak ni ne nosim
ne ide to tako

Dajte mi doktore tu pilulu!
Obećavam, neću deliti ortacima!
Čuvaću tu kutiju sebično, za sebe!
I uzimaću samo u ekstremnim slučajevima
Ja ne mogu da se borim protiv svih!
A neću da im se predam!
Molim vas doktore!
Samo jednu kutiju?

Dečko, šta je to s tobom?
Deluješ sasvim normalno i bez problema?
Ušao si ovde sa osmehom, a pogledaj se sad?
Mokar si od suza mali!

I ja sam doktor opšte prakse
Za te stvari nemam lek!
Moraću da ti napišem neki uput?
Da te pogleda neko stručniji, samo još uvek nisam siguran za šta si?

Sestro, kako to upadate dok sam sa pacijentom?
Izvinite doktore
Ali ovaj mali nije platio participaciju
I kada sam mu skrenula pažnju na to pljunuo je na šalter
a i ovde je ušao preko reda
Izgurao je onu babu sa veštačkim kukom i uleteo kod vas

Dobro, psiholog onda!

Ma ja sam već zvala policiju, stižu za 5!

Pa gde je sad ovaj mali?
Pobegao je?
Ajmo sestro na hodnik da vidimo gde je.
Nema ga

Ko je otvorio ovaj prozor? Napolju je minus, a znate kako šiba vetar na petom spratu!?
Zatvorite prozor!

autor: joshibeast

Priča o saksiji

Tada sam bio Neša koji ide u sedmi razred osnovne škole Veljko Vlahović. Sad se škola valjda zove Rade Drainac, jebem li ga...Bio je prelep majski dan, jedan od onih kada ni najveći problemi nisu toliko veliki...Bio sam dežurni učenik, ceo dan sam morao da presedim u jebenoj klupi koja je stajala odmah kod velikog ulaza škole, tik pored prostorijice u kojoj su tetkice kuvale kafu i žvakale svoje proste razgovore, odlažuci posao u korist još jednog srka svoje odvratno jake kafe. Ne znam zašto, ali imao sam neki trip da ni jedna od njih nema dece, jer je ta kafa koju su kuvale delovala tako gusto da je bilo čudno kako su te žene jos žive, da ne pričam o tome kako sam sa smeškom zamišljao da iz njihovih stomaka može izrasti samo novo drvo kafe. Ko zna, možda su i one tako nastale, ali su vremenom, pod uticajem društvenog, ili nekog drugog kretenskog faktora, počele da liče na svoje majke, tetkce...Možda je njihov izgled bio samo iluzija, možda smo ih samo mi videli kao ljude, pardon, tetkice, dok je zapravo u toj prostoriji stajalo par stabala drveta kafe u plavim mantilima...
Ovakvim i sličnim mislima, ubijao sam vreme koje je i pored toga teklo neshvatljivo sporo. S vremena na vreme, ulazio bi neki roditelj, pitao za neku učionicu, ja bih ga upućivao, naravno pogrešno, jer se nikad nisam potrudio da previše upoznam tu depresivnu zgradu koja je još uvek smrdela na vreme kada su deca nosila crvene marame...Nekad bi na ta vrata ulazili prodavci nekakvih glupih dečijih knjiga ili neke beskorisne školske opreme za koju je svu normalnu decu savršeno bolelo dupe. Neki su čak i meni pokušavali da uvale nešto od tih govana koja su nosili u svojim ogromnim, prastarim torbama, koje su pre ličile na poštanske vreće... Trudio sam se takodje, da ne gledam previše onu odvratnu decu koja su ponekad prolazila pored mene, većina mi je delovala tužno i neuhanjeno...Iako to i nije bilo toliko davno, čini mi se da deca sada izgledaju manje socijalno, iako će verovatno izrasti u slične kretene... Sve mi je nagoveštavalo da me čeka glup, dug i potpuno besadržajan dan sa utrnućem dupeta kao vrhuncem. Zapravo, tako je i bilo. Ništa bitno se nije desilo. Nekih pola sata pred kraj smene, već sam se spremao da ranije uhvatim krivinu, i zapalim iz tog sivila koju su ljudi zvali škola... Već sam krenuo da ustajem, kad je na vrata ušao jedan dekica. Bio je uredan, što je bilo neobično za jednu sredinu poput ove moje. Nosio je braon cipele, koje su delovale iznošeno, ali očuvano, uredno opeglane braon pantalone, sako koji se sa njima odlično slagao, i belu košulju koja, za razliku od košulja velikog dela penzionera koje sam sretao, nije na sebi imala fleke od hrane. „Glupi matorac, sad je našao da uđe“, pomislio sam. Ali za divno čudo, nije me davio kao što su to radili neki pre njega. Rekao mi je samo da traži unuka, pitao sam ga da li zna gde je, na šta je on ljubazno odgovorio da zna i zahvalio mi se. Otišao je ka unuku, dok sam ja krenuo prema vratima koja su vodila ka onome što je ostalo od onog sunčanog prolećnog dana...
Nekoliko dana kasnije, potrefilo se da sam trebao ponovo da dežuram, ovog puta umesto jednog druga koji nije taj dan došao u školu. Ponovo sam prikovao guzicu za neudobnu školsku stolicu fiksirajući laktove za išaranu površinu klupe koja je tu stajala. Opet me je čekalo razmišljanje o reprodukciji tetkica... I to je postalo dosadno. „Al dobro, barem ne moram na časove“ , mislio sam. Dan je nekako prolazio, a ja sam samo čekao trenutak kada ću završiti sa žuljanjem trtične kosti, i ponovo proći kroz ta magična vrata koja su, kada bi se kroz njih izlazilo, vodila u slobodu. Pola sata pred kraj smene, pokupio sam stvari, stolicu pribio uz klupu, i polako počeo da se išunjavam, tako da ne vide tetkice koje, pored toga što sede,toroču i piju kafu, umeju i da kenjaju za bilo šta, pa i za ovo što sam ja upravo trebao da uradim. Tek što sam napravio prvi korak, na vratima se pojavi čovek. Bio je to isti onaj matorac od pre neki dan. Sad sam morao da se vratim, jer su i ona kafopijeća stvorenja digla pogled sa svojih šoljica. Učtivo me je pozdravio sa „dobar dan“, i rekao kako je ponovo došao da vidi unuka. Ovog puta, nije baš u istom trenutku otišao svojim putem, već je tiho, onako više sebi u bradu, prokomentarisao vreme koje je bilo sve vrelije i sparnije. Pošto nisam imao volje da sa njim pričam o vremenu, samo sam potvrdno klimnuo glavom, i usmerio pogled na drugu stranu. I on se okrenu, pošavši polako tamo gde je i krenuo. Dok se okretao, promrmljao je nešto tipa: „Valjda ga još neko zaliva“. „Kakav izlapeli car“, rekoh u sebi . „Zalićeš svoje penzionerske biljke kad se za pola sata vratiš kući“. I pored toga, delovao mi je nekako simpatično, dobrodušno. Opet sam zapalio ranije.
Posle par dana, ponovo sam dežurao na istom mestu, jer mi se sad osladilo da ne idem na časove, pa sam ponovo izmujlao da nekoga menjam. A i dobio sam novu inspiraciju: domara, koji je isto u blizini imao svoju radionicu. Jednom sam video da u njoj drži ogromnu Titovu sliku, veću od njega samog. To mi je bilo smšno, pa sam počeo da zamišljam kako u toj radionici drži i samog Tita. Ne, on nije umro osamdesete godine, već ga je iz bolnice oteo naš domar, odveo ga u radionicu, lečio poljlupcima i čajem od luka. Kad je ovaj ozdravio, zatvorio ga je u orman- njegov lični Tito. Ponekad sa njim ima sex. „Sad ima preko sto godina“, pomisljao bih. Domar se baš trudio da ga održi u životu. Tako je teklo vreme u holu škole Veljko Vlahović u Borči. Tetkice sam već počeo blago da zajebavam da su lenje...
Pola sata pre kraja moje smene, pojavio se on. Bio je uredan i pristojan kao i do sada. „Idem do unuka“, reče. „Samo napred“, odgovorio sam mu sa smeškom. Ovaj put nisam žurio da odem napolje, pa sam ostao da sedim, prateći dekicu pogledom. Iz nekog kretenskog razloga, umesto ka učionicama, on se uputio ka unutrašnjem dvorštu skole. Ono je bilo smešteno u sredini škole koja je bila oblika kocke. Tu je domar odlagao lopate, kolica, nekakve daske, a bilo je tu i par nekakvih zakržljalih žbunova koji su se svojom ružnoćom sjajno uklapali u okolinu. Starac je došao do vrata koja su vodila u dvorište, pokušao da ih otvori, a ona su bila zaključana. Šta koji đavo trazi tamo?
Vratio se do tetkica, nešto im rekao, i za par trenutaka, meni je uvaljen kljuc od tih zaključanih vrata.„Ajde, leba ti sine, idi ti otljučaj čoveku, mlađi si“, uz licimerni smešak reče najbradavičavija tetkica dok se izvijala da mi da ključ. Njima izgleda nije bilo čudno to sto matorac traži unuka u tom sranju od dvorista u koji deca inače ne mogu da ulaze.Otišao sam do vrata , otključao ih, i propustio simpatičnog penzionera. Umesto da se vratim za klupu, ostao sam da vidim šta radi taj matori izlapeli car. Cim je ušao, pogledao je levo od vrata. Nešto je tražio... Kad je shvatio da toga tu nema, promrmljao je nešto što je ličilo na psovku. Zatim je krenuo da šeta po tom prostoru punom domarovog smeća tražeći to što mu je trebalo...Šetao se desetak sekundi, a onda se nasmejao i rekao:„A tu si! Gde su te to stavili, idioti. Pa oni b trebali da znaju da ti ovde sunce direktno bije u lice. Mogao si da izgoriš, mali moj. Kakav ti je bio dan? Jel te nego dirao? Jel li učiteljica bila dobra prema tebi? Gledao sam ga i nisam znao šta da mislim. Nagnuo se i u ruke uzeo nekakvu saksiju sa malenom zelenom biljčicom koja je štrčala iz nje.
Da li bi iko znao šta da misli u takvom trenutku?! „Doneo sam ti vode da piješ, sunce dedino“, nastavio je, sipajući sadržaj nekakve flašice u saksiju. „Jako je vruće napolju. Baka te pozdravlja i kaže da joj nedostaješ. Ona je malo bolesna, pa ne može ovih dana da dođe da te vidi. Ćim joj se malo zaleči kuk...“ U tom trenutku, prišla mi je tetkica, ona ista sa bradavicama, i pozvala me unutra.„ Znaš, njemu je unuk umro prošle godine, prava nesreća“ rekla je. „Glupa kurvetino!!! Samo si mi ti falila da mi objasniš razmere onoga što sam već naslućivao“, pomislih. „Mali je išao u drugi razred ove škole, a onda se odjednom samo srušio dok je išao da domaru donese čekić iz ovog dvorišta“. „Valjda je imao bolesno srce“.
Zaista nisam želeo više da znam detalje, sve mi je bilo jasno. Ipak tetkica je šapatom nastavila: „Čim se to desilo, deda je došao i zamolio nas da u dvorište stavi tu saksiju za koju je rekao da je njegov unuk“. „Zalivaću je svaki dan“, „rekao nam je tad“. „U početku je dolazila i njegova žena, al ona je sad nešto bolesna“.
Nisam joj ništa odgovorio, već sam samo tiho krenuo ka izlazu škole. Kad sam izašao, seo sam na stepenice i počeo da posmatram decu koja su se igrala u velikom dvorištu. Pogledao sam u ono vedro nebo bez oblaka. Ptice su bezbrižno letom sekle vazduh. Na zemlji, psi lutalice su njuškali oko kontejnera, ulicom su šetale neke majke sa decom, a deca u školskom su jurila loptu ili jedni druge...I dok je svet normalno živeo po tom lepom danu, jedan dekica je razgovarao sa svojom saksijom...

Autor: Hiperbilirubinemija, april 2009.

Asfalt (demo verzija)

Topao asfalt u mojoj ulici,
još uvek lepljiv i smrdljiv
Nov, crn i sjajan
Noć oko 2.
Spavam sa otvorenim prozorom
Samo u boksericama i pokriven tankim pokrivačem
Budim se, čujem nečiji razgovor napolju.
Glasan, prostački i premutiran.
Gujem samo jedan glas i u bunilu se pitam kako je to moguće
Glas se prekida čuju se dva koraka, sasvim tiho.
Otvaram oči i vidim mesečinu koja upada u sobu i odvetljava me.
E jebiga, što mrzim kad me bude ovako!
Čujem zvonjavu telefona na ulici.
Neka poznata melodija.
Da, taj napolju razgovara telefonom!
Zvonjava se prekida i opet se čuje razgovor.
Spominje neki kafić ali ne mogu da razaznam celu priču.
A na kraju , koga boli kurac šta priča mongoloid!
Probudio me je bezobrazno i već sam izdrkan
Ajde neću reagovati, mrzi me da ustajem.
Brojim polako do 20 i ako ne ode moraću da ustanem.
Ne znam šta ću mu reći ako ustanem, ali smisliću već nešto
1...2...3...4...5...
Mumla majmun i dalje...Sad o nekoj tuči.
6...7...8...9...10...
Prestani više! Sad nekome preti, ali nekim poznatim rečenicama.
11...12...13...14...15...
Jebote, pa on je gledao Scarface!
I sad nekom paćeniku glumi Paćina
I to pred mojim prozorom!
E jebiga! To da trpim ne mogu!
Ustajem iz kreveta, izlazim u dvorište i krećem ka ulici.
Bos i u gaćama. Osećam toplotu po tabanima.
Magarac mi je okrenut leđima dok i dalje mumla nešto u telefon
Zaustavljam se 3 metra od ograde i kazem glasno: «Izvini?!»
Okreće se prema meni na nekoliko sekundi namršten
odmahije mi rukom u smislu da se sklonim i vraća se razgovoru!
U tih par sekundi na jakoj mesečini video sam svi njegovu grozotu.
Crna zalizana kosa, kozna jakna, trenerka,
patike i bele čarape uvučene u trnerku!
Oko 30 godina, onizi i mršav!
Stojim tako bos na nekoliko metara od njega i tumačim njegovu reakciju.
A umoran sam i neispavan, baš me zabole ga trošim vreme na razumevanje!
Koga bre da razumem?
Imam ja važniji problema u životu nego da glumim tolernciju prema primatima!
Navlačim osmeh na lice i vraćam se u sobu.
Osmeh se pojačava dok adrenalin reaguje i pumpa se na saznanje:
«Večeras ću uraditi nešto uzbudljivo!»
Otvaram ormar i sa donje police iza pantalona vadim lovački nož
Vadim ga iz korica i posmatram nekoliko sekundi.
Ne volim noževe, ali nemam ništa drugo
tako hladno i tako tiho
Uzimam ga u ruku i vraćam se napolje.
Prilazim ogradi i polako otvaram kapiju, bez šuma.
Lagano.
On i dalje serenda neke gluposti.
Ne cuje da sam samo 50ak santimetara iza njega.
I šatro vrebam!
Mislim se kako bi bilo najbolje da to izvedem.
Sa leđa nije fer!
Ma ko ga jebe i on bi isto meni uradio.
Mislim a adrenalin spada. To je čudno!
Stojim na ivici tog «pokreta» i nisam uzbuđen niti uplašen
Hladnokrvan do bolesti.
Pomeram nož levo desno dok u glavi zamišljam moguće pokrete.
Kao dete koje gura autiće zamišljajući da je na autoputu.
Ajde da uradim nešto originalno!
On dok je pretio citirao je film
To je loše i plagijatorski.
Hoću da uradim nešto što do sada nisam video!
E ajd da probamo ovo!
Tapno sam ga rukom po desnom ramenu.
Okrenuo se naglo i pogledao me.
I pre nego što sam video bilo šta u njegovim očima
Zabio sam mu nož u grkljan krošeom i pocepao ga skroz.
Nije bilo uobičajenog krkljanja, prskanja krvi po meni!
Samo se srušio na stomak a ispod glave mu je rasla lokva krvi!
Osećao se miris svežeg asfalta
Nije mi delovao ni jadno ni bespomoćno.
Bez patetike horor filmova
Nisam imao želju da bilo šta više uradim.
Ni da ga šutnem, ni da kazem nešto mudro umirujućuj telesini.
Jebiga nisam Stiven Sigal!
Bio sam gotovo potpuno miran!
Samo malo izdrkan zbog buđenja!
Obrisao sam nož o njegovu trenerku i vratio se u sobu.
Mrzelo me je da ga vraćam nazad u ormar
ostavio sam ga na stolu i vratio se u krevet!
Legao,
razmišljao o tome kako sam uspeo da uradim originalnu stvar
fascinacija je ubrzo prošla...
I posle nekoliko minuta sam opet zaspao!


Autor: joshibeast

Gomila misli nastalih tokom procesa sipanja rakije u usnu duplju

Dragi moji, tekst koji stoji ispod je neka vrsta eksperimenta u kome sam hteo da vidim kako će se postepeno razvijati priča koju sam započeo trezan, a završio pijan...ipak nisam mogao da je završim baš skroz...nisam se baš do kraja razvalio...Dobra(ili jako loša) strana toga je to što najverovatnije sledi nastavak...Do sledeće loze

Gomila misli nastalih tokom procesa sipanja rakije u usnu duplju

Izgleda da nikako ne mogu da nadjem taj magicni materijal koji bi popunio ili zakrpio rupu u meni...ili barem ucinio da bude manja... Sad se postavlja pitanje da li se crne rupe uopste mogu popuniti ili zakrpiti. Njihova masa i gustina su toliko velike da cak ni fotoni ne mogu da pobegnu iz njihovog mracnog zagrlja...Ta konstatacija mi se narocito svidja-mesto koje je zarobilo svetlost. Mesto koje je toliko puno najrazlicitijih materija, a opet toliko prazno i homogeno u svojoj nemogucnosti da svoju nutrinu prikaze izvan sebe...
Jebene ideje...pun sam ideja, ali mi fali volje, fali mi pocetni zamajac, fali mi da ne razmišljam više o tebi, o onim prokletim trenutcima kad sam sa tobom bio srećan, kad je osmeh bio sastavni deo mog izraza lica. Mislim da polako idem ka tome da prebolim...
Sad je veći problem nadoknaditi sve ono što je propušteno tokom svih onih debilnih meseci tokom kojih sam ponekad plakao, a ponekad samo posmatrao besmisao postojanja iz prvog reda velike sale Pozorišta Života. Prva stvar koja se nameće kao poteškoća nekome ko pokušava da nastavi dalje nakon vremena koje je pojela tuga jeste problem vakuuma. To je ona praznina koja nastaje usled gubitka nečega što je činilo kao bitan deo nas samih. Činjenica je da smrt bliskog bića izaziva mnogo dublji i veći vakuum od onog koji nastaje kada shvatimo da smo izgubili nečiju ljubav...Ovo nikada ne bi trebalo smetnuti s' uma, jer je razmaženo govoriti o promašenoj lubavi kao o najvećoj katastrofi koja nekoga može da zadesi- iako svi to tako ponekad osećamo.
Sada razmišljam o tome koliko sam dugo vremena gledao u nebo, ne svativši koliko se magijske i iskonske dubine krije u toj gomili zvezda i planeta iznad moje glave. Toliko svetova koje ljudski, empirijski mozak ne može ni da zamisli...Toliko različitih procesa čiju svrhu čovek nikad neće shvatiti... Shvatio sam takođe da svemir nije samo ono što se nalazi iznad naših glava. Naime, počeo sam sve stvari oko sebe da kapiram kao jedinstvene univerzme, zasebne svetove u kojima važe različiti zakoni i čiji je svaki izgled poseban na svoj način.
U poslednje vreme svaku kuću u komšiluku posmatram kao svojevrsni univerzum...
U jednoj od njih živi ona... Još jedan zaseban univerzum čije srazmere tek počinjem da naslućujem...Nekada mi se činilo kao da je njena kuća daleko poput onih kuća koje se naziru sa terase moje sobe...Sada kapiram da je ona, u slučaju da je za tim imala potrebe, mogla da čuje svaku reč izgovorenu u mom dvorištu, svaku kretensku misao koja je, upakovana u celofan jezika, bacana u vazduh oko kuće u uluci Stevana Bozoljca 33/b.
Nije bitno da li se neka udaljenost meri svetlosnim godinama ili jebenim metrima...ponekad i taj prokleti metar udaljenosti može biti daleko kao 100 jebenih svetlosnih godina...jebeno, jebeno...sve mi je nešto jebeno...do jaja je kad ti je sve jebeno...lepo se osećam kad je sve jebeno...tako se valjda postavljaš iznad stvari koje si obeležio dotičnim epitetom...hehe...jebeni univerzum...jebeni bog...da li to znači da sam sad ja iznad boga, da sam ja bog?! Ja sam sve...poseban univerzum...Svoj svet sam stvorio jebeni ja...čekaj malo, šta sad?! Sad, kad sam se, vodeći se istom logikom, stavio iznad sebe samog...Dalje se može ići u nekakvu egzistencijalističku dihotomiju...koga bre boli kurčina za sva ta sranja...
Sad slušam Aeon Spoke...jedna od onih stvari koje me rastavljaju na atome...Jebena muzika...ne volim kada mi neko o muzici govori kao o nečemu čiji je krajnji proizvod podložan logičkoj analizi tipa: „sjajno su spojili melodiju sa tekstom“ i slično... Muzika je nešto što prosto osećaš kao takvo...Nekakva atmosfera koja te dalje pokreće da razmišljaš ili da se prosto osećaš na određeni način...Počeo sam previše da koristim 3 tačke, jel’da?! E, pa boli me kurac Jebite se svi, mamu vam jebem...
Evo vam još: ..., ..., ..., ..., ..., to je za sve seratore koji bi da kenjaju po tome...
Razmišljam nešto o ljubavi...jebem mu mater ako svaka ljubav nije nešto što se posle izvesnog perioda strasti pretvori u prokleti bal vampira...sa samo dva učesnika(sa izuzetkom poligamiijskih vidova ljubavi)... Prokleti parovi... Svi se trude da pred drugima deluju srećno, dok zapravo većinom i sami kapiraju da su postali smrdljiva žabokrečina u kanalu životne neminovnosti... Svima je kao do jaja... Do mojega im je do jaja!!! Samo se uglavnom ljudi plaše da priznaju da je ta kurčeva ljubav jedna obična romantičarska iluzija stvorena sa ciljem da se ljudi stave u društvene kalupe kako bi se njima lakše moglo manipulisati…ovo je trenutak kad sam shvatio da moram sebi da obećam da ću, ma šta mi se desilo, uvek ostati svoj, uvek ostati za većinu kreten, kao što sam oduvek bio…Možda ću se opet zaljubiti…Sad je 3:33…to je pola od 6:66…Tako valjda razmišlja pravi satanista…jebem li ga…
Sad bih valjda mogao da nastavim razglabanje I da postepeno dotičem sve što mi padne na ovu retardiranu pamet...Ali neću večeras. Možda neki drugi put kad se budem ucirkao na sličan način…
Ps Ovo je za Manasiju: BUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUM!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1

Laku noć prijatelji

Malo objašnjenje: Manasija je moj drugar iz srednje škole. Kad je prvi put prelistao tekstove sa ovog bloga, rekao mi je da je sve super, ali da fale nekakve eksplozije, pa sam odlučio da ga malo častim:)

Ljubav U Doba Kuge

U predgrađu Londona,
gde stanuju ljudi bez lica,
u trošnoj kući bez prozora,
proživljavaše ubogi život,
siromašna tročlana porodica.

Otac je bio pijanac,
večito dužan, praznoga džepa,
prazninom ispunjen i setom nahranjen,
od strane drugih s podsmehom gledan,
ponižavan, utučen, gologlav i bedan.

Njegova saputnica,
mrzovoljna starija žena,
gunđaše čisteći kuću,
uzalud očekujući dan,
kada će patnji biti spašena.

A ona beše mlada i naivna,
željna zabave i uzbuđenja,
krhka devojka, malo ružnjikava,
crne kose i bledoga tena.

Dani su bili užasno tužni,
previše prljavi za njen ukus,
ona je želela nešto lepše,
više za sebe i manje za druge.

Prijatelje imala nije,
nikoga osim tog malog konja,
u njemu je videla sve ono,
što u bližnjima videla nije.

Počinje novo doba,
tražeći nove žrtve,
vreme je da kuga ponovo vlada,
da živi u grobove polažu mrtve.

Upoznavši smrt na pragu svoje kuće,
ugleda roditelje kako ukočeni leže,
jedno uz drugo na starom krevetu,
uplašena od prizora pred sobom,
okrenu se i pobeže.

Društvo joj praviše njen verni prijatelj,
maleni konj iz detinjstva znan,
odjahavši na njemu u suton kroz šumu,
dok grad lizaše plameni jezici,
u nadi da će se bolest iskoreniti.




U maloj vodenici na obodu šume,
pronađoše nadu i spas,
kad videše da koliba beše pusta,
odakle ne dopire kužnijeh glas.

Znajući da iako su pobegli,
sudbina slična čeka i njih,
plačući tiho, privi se uz druga,
i zaspa snom teškim i nevinim.

Dani su prolazili,
a bolesti ne dođe kraj,
shvatila je da je smrt blizu,
i u taj čas je obuze očaj.

Očaj jer ženom nije postala,
u postelju sa nekim nikad nije legla,
lagano, sumrak života se približava,
i ona shvati da je najzad spremna.

Odlučnim pokretom obuhvati opušteni ud,
rukama prelazeći po parčetu mesa,
u nadi da će najzad zadovoljiti,
mračnu želju koje postade svesna.

Kada je dostigla željenu čvrstinu,
pocepa svoju prljavu haljinu,
kleknu na kolena i duboko udahnu,
prislonivši na sebe nabreklu izraslinu.

Do tada miran i pitom,
konj naglo poskoči,
i u naletu snage,
zabi se u nju svom silinom.

Uzalud je vrištala,
niko je čuti nije mogao,
sada su tu samo ona i on,
bol, zadovoljstvo i njen lični demon.

Snage joj je ponestalo,
nagon mu je popustio,
pokorno je pored nje legao,
čežnjivo pogledao i uginuo.

U zanosu koji je nije napuštao,
lagano je kopnila,
znajući da je nikakva nepogoda,
ne može sprečiti da bude srećna.

Na kraju je umrla kao prava žena,
ispunjenih snova, bez razočarenja,
s osmehom na licu i ljubavi u srcu,
malena devojčica, koje više nema.

Autor: Bu(ba)bonic(a) Delirium

Oskar

Mrzim te Oskare


Mrzim te zato što si lažan
zato što si bolestan
zato što mračiš na pogrešnim mestima
i zato što mračiš samo da bi mračio


Mrzim te Oskare


Ne poznajem ja tebe dobro Oskare
ali za takve kao što si ti imam “osećaj»
I bilo mi je dovoljno 2 sata razgovora da shvatim kakav si!
Tebe Oskare svi vole.
To me boli!

Našao si me na drugoj strani i svi su me zvali da se družim s tobom
Ja nisam mogao protiv sebe
Kada sa druge strane odem na drugu stranu stojim sam!
Zašto Oskare? Zašto zbog tebe?
Jebi se zbog toga, ja ne mogu da te trpim!



A kako sada svima da objasnim?
Kada me pitaju da objasnim!
Šta da kažem na njihovo zašto?
Rekao sam im za mrak, nisu shvatili!



Pričaću im i o umetnosti!
Ali neće skapirati da ti samo sereš o tome
i da pokušavaš da objasniš pogrešnu stvar.

Stvar koja jebe ono što si ti!
Stvar koja se ne može objasniti!
A koju samo lazni umnici poturaju
i od toga prave slavu!
Kopaš sebi raku ali niko ne shvata
Niko ni ne umire!


Jebi se!



Pričaću im i o deci!
E to većina njih ne zna!
Šta si radio deci Oskare?
Nisam ti poznavao roditelje!
Ali mama te je oblačila u žensko
Ali to nije stvar zbog koje si iztastao u takvog skota!
Preslabo je za tvoj idiotluk!





Pričaću im ali neće shvatiti!
I dalje će isto gledati tvoju sliku
Tvoju kretensku sliku!
Diviće joj se, a neće videti!



Proklet sam zato što mogu da primetim!
Proklet sam zato što ne mogu ništa da uradim!



Znam zašto ne uspevam!
Mrtav si Oskare!
A mtvaca ne možeš ubiti!



I bacaš me u dilemu
iako je od tvog tela ostala samo prašina:
Dobro je što si mrtav! Nećes više srati!
Ali mi je krivo što nisi živ
Krivo mi je što ne mogu ja da te ubijem!





Jebi se Oskare!
Mrzim te Oskare!

Moja nova muza

Sve lepote sveta mogu biti prihvaćene i sagledane samo ukoliko srećni posmatrač već ima viziju kako izgleda savršenstvo, a za razumevanje savršenstva nije dovoljna samo činjenica njegove egzistencije vec i posmatrač dovoljno moćan da je prihvati i izdrži u sebi i na sebi neslomljen njegovom težinom i ne sagoren njegovim plamenom...

Istorija je prepoznavala posmatrače i odlikovala ih za njihovu potragu manjim ili većim komadima večnosti ali oni nikada nisu dosegli kraljevsku iluminaciju jer je savršenstvo uvek bilo suviše daleko i nedostupno bežeci im za tih nekoliko godina, kilometara, rečenica, uzdaha...

Ja sam posmatrač, a te oci prodorne a meke, lice anđela poprskanog nektarom zemaljskog, telo izvezeno mišićima, pravilnim, jasnim, stalnim...vene, miris tela, voda, kapljice znoja na bronzanoj koži koje se pod uticajem sunca rasprskavaju u hiljadu boja čineci auru božanske svetlosti oko bića kojim teče krv, koje želi da bude željeno, koje žudi i mašta, traži i biva nađeno...samo ja je vidim, samo na tebi, u tebi zato što je sada i ovde savršenstvo pronašlo svoje otelotvorenje i svoga posmatrača...

Autor:Straja_bass

Skica o stvaralaštvu

Rekli su mi da je za stvaranje potrebna tuga. Hm…u redu. Pozvaću nju koja ne postoji, tu ću biti ja da je pogledom skidam, oblačim, da joj dodajem i oduzimam, da je bojim, okrećem i savijam, da joj nežno priđem i oholo se odgurnem od nje, da joj namignem, da je ogrebem, da prislonim lice na njeno telo. Onda ću da izađem iz sopstvenog tela i iz daljine da posmatram mlitavi trupac koji sedi nalakćen i bezizrazno gleda u nju koja zapravo nije tu. Neko je pominjao tugu?

Lažov mi je rekao da je za stvaranje potrebno piće. Rakiju je ispekao koščati gorštak, suv, visok, mrk , ljutit. I pogled mu je bio koščat, a jezik gorak. Uvek je nosio vuneni džemper i uvek ga je skidao kada je radio otkrivajući svoju mlečnu kožu i svoju usukanu figuru. Čak I zimi, kad se ledi vazduh, kada se lede suze i zelje, kada je i osmeh leden, kada svi poružne i mršte se pod naletima jakog vetra, on bi, usred posla skinuo tu krpu od oštre vune i pustio svoje telo da isparava. Izgledao je kao da ga to oslobađa. Uživao je u sebi. Ta rakija je sada predamnom. Pijem je. Peče me, guši, trga mi sluzokoze, probija prepečenica svoj put ,a telom mi se širi toplota, toplota gorštakovog bića. Neko je pomenuo piće?

Hodao sam krivim putem, i načuo da je za stvaranje potreban dim. Napravio sam ognjište i na njega bacio jednu sliku, malo kose, njene čipke, neke bedne suze, svoje note, polio sam ognjište rakijom, ljutom. Zvuk i miris šibice, plamen na kraju drvceta koje leti i začinje vatru. Gusti beli dim zahvata prostoriju. Grebe me, štipa mi oči, pojvaljuju se suze. Opet odlazim iz svog tela i posmatram. Vidim sto, stolicu, jednu čašu… Soba bez dima, pusta praznina, samo čovek koji jeca.

Autor: Straja_bass

Kenjanje o Ženama

Kul je danas u Srbiji biti žena, koliko god se one bunile.

Današnje klinke izgledaju kao drolje, guraju sise u prvi plan i pumpaju sise silikonima, ili koja novaca ima nekim manje štetnim materijalima. E, da su samo sise, ne bi bila frka, nego, tu su i usta, guzice, listovi...

Šta se desi onda kad dodete kuci i raspakujete svoju dragu, lutka na naduvavanje i ne izgleda kao loša opcija, zar ne?!

Šta? Nema emocije? Ma nema veze, nemaju ih ni današnje devojke koje sebe popularno vole da nazivaju ’’žene’’.

Stvar je u tome što to sa ženom, veze nema, ali nikakve. Sve te divne ljepot’ce koje niko ne bi ni pogledao da nisu bile na remontu, a tek ih niko ne bi ’’voleo’’.

I, šta sad, smaraju nas da ih gledamo samo kao seksualne objekte?! Pa kako drugacije da gledam ogromnu sisu, napumpana usta i odlicno odradeno dupe? Kao majku? Kao djevu mladu? GLUPOSTI!!

E baš ih treba gledati kao seksualne objekte. I svaka na sebe treba da okaci cenu, da se odvratni prljavi muškarci ne zalecu za džabe, i ko ih jebe, same su krive.

Dosta mi je više tog kurcevog moralisanja sa legurama u sebi i tudom kosom, kožom i noktima.

A ženama, svaka cast.

Autor: Rashid

Par očiju čiji sam sjaj osetio na nekoliko sekundi

Trenutak nesporazuma, bio je dovoljan,
Za to da izgubim osećaj za vreme, postojanje, ljude...
Ceo svet koji sam video, osećao i naslućivao,
Bio je sadržan u tom osmehu, u tom prekratkom trenutku,
Koji se prekinuo onda kada su misli ponovo postale reči,
Sad kada su razmišljanja bolno jasna,
Shvatam da je taj tvoj osmeh bio izraz zbunjenosti,
Možda zbog buke ili slabog svetla,
Mislio sam da sam u tvoje oči uronio dovoljno duboko
Da bih onaj deo tebe koji se krije iza njih
Ubedio da postojim,
Da bih ga naterao da oseti
Da postoji nesto i iza mog pogleda...

Autor: Hiperbilirubinonemija, septembar 2010

Trafika

To jutro ustao sam jako rano, pre 9.
Nigde nisam morao da idem, ništa nisam morao da radim
Sedim u dnevnoj sobi pijem kafu iz nenormalo velike šolje
i pusim moj plavi “Gauloises”
Vrtim kanale i uživam zajedno sa mojih 22.
Divno jutro, bleja.
Jebiga, ostale su mi samo još 3, moraću napolje
10 minuta u oba pravca. Kuća, i Adrianova trafika.
Neobično hladan februar...
Bolje da to obavim što pre, da mogu još da uživam u jutru
Moja kretenska maskirna jakna i raspadnute patike i
i eto me već napolju....
Okrećem se ka kući kako bih zaključao kapiju
I vidim, jasno vidim moje dvorište.....
Pre samo godinu dana, prizor potpuno drugačiji
Levo komšijina kuća iznad nebo!
Jedino što mi je tad prošlo kroz glavu,
nije bila ni zabrinutost
ni strah od promene
ni nostalgija za koju tvrdim da je jedina koja može da me ubije
Kroz glavu mi je prošlo jedno jednostavno, prosto ali iskreno osećanje
tako poznate ali nikad tako žive i bliske zvučnosti:
U kurac!
Levo jebena zgrada, iznad još jedna, identična!
Nisam hteo da me to sjebe. Jutro je hladno, ali prelepo.
Okrećem se i vidim još nešto...
Veliki komšijin voćnjak, ni njega više nema.
Ostali su samo delovi ograde...
Iste one ograde koji sam kao klinac
u naletima fudbalskog talena preskakao stotinu puta
kako bih uzeo loptu....
E sada je tamo nasuto stotinu tona braon zemlje
Sada deluje pusto i prljavo....
Komadi betona i blokova, malo snega i nekoliko dubokih kolotraga
I opet se ne predajem...I opet iste reči na usnama
U kurac!
Nastavljam niz ulicu i dalje neobično miran
Jutro je i nema nikoga, sneg se otopio i ostao samo u tragovima
I opet vidim promene. Ponovo neke ružne zgrade oko mene....
Jbg, danas je sve kinta, mislim u sebi
Zasto bi imao baštu ili mesto gde možes da se opustiš
puno trave i zelenila. Mesto koje je po svakom merilu kul!
Dvorište u koje možes da sedneš i da leti cirkaš pivo?
Imaš danas te dobre momke, graditelje koji će ti dati masnu kintu
Srušiće to ruglo od tvole lepote i napraviti zgradu sa 20 košnica.
Još će ti možda ponuditi jednu, 2 da možes na miru da hiberniraš
i da nekome iznajmiš jednu, za hibernaciju.......
Dobru su ti momci, skroz!
Pitali su i mene isto letos.
A ja nisam kao vi! Priznajem, uznemirilo me ne tren!
I možete komšije drage da se jebete u vašim košnicama
Zajedno sa vašim dobrim momcima, vašim mesijama novog doba.
Jebite se nenormalno i perverzno,
isto onako kakva je vaša plitka pamet...
Ej ljudi, znam da ne možete da razumete, a ja vam ne mogu pomoći
Nadam se da ćete zaboraviti da otvorite prozor u vašoj perverziji
i da će vam nestati kiseonika
dok sa monetarnim autoritetima prljavo tucate ono što su vaši roditelji pravili...
Meni to više ne smeta....
Samo ću sjebati onaj našminkani «no parking znak», već večeras
Komšo, bolje da si te pare dao komunalcima, da ti isprazne jamu
Deca ti se igraju u fekalijama. A ti nisi znao da nema kanalizacije?
A da zaboravih, izvini poimah te ko čoveka u sekundi
Greška, pogrešna adresa.
A za tebe komšo pogrešan život.....Al ne mrzim te
tvoje nepostojenje mi je čak kul.
Hvala ti što činiš da se osećam bolje
Ne brini, jutro je moje.
Zaobilazim jamu koja se izliva i mirno nastavljam
Eto me blizu sam trafici
I znam da nećeš skapirati zašto sutra znaka neće biti...
Ja ga sjebavam zbog sebe!
Na kraju ulice srećem građevince.
Odmah sam se setio 95-ice od pre 2 godine(vidite pesmu «linija gsb-a br. 95»)
I iste jebene kese, jogutri parizeri i četvrti hleba
Prišli su mi bliže za to vreme.....
Život je nastavio da prati istu matricu....
Sada grade neku zgradu na imanju jednog čiče, tu na kraju ulice
Bio poljoprivrednik i tu je imao plastenike....
Sećam se tog osećaja težine kada sam prvi put ušao u jedan,
baš njegov
Topao i vlazan vazduh, a pluća veličine smokija....
Osetiš neki čudan strah kada ne možes da udahneš.....
Čiča je pre nekoliko godina uzeo konopac i veliki kamen
otišao do Dunava..........Nikad nikoga nisam pitao zašto?
Možda se osetio kao zatvorenik u njegovom plasteniku
Posle mesec dana su ga našli kod Smedereva.
Ne znam koji je to fenomen na relaciji Bg-Dunav-Sd?
Ali često Beogradske davljenike nađu baš tamo...
Čiča je bio mator i nije mogao da ignoriše trulež
Pogrešio je, tek sada znam
Svojim činom odao im je priznanje.
Ti gamadi postojiš!
I reče davno Skaki “Put moj to nije!”
E to je strana koju sam ja izabrao,
Radite šta hocete, sami ćete nestati.
Ja jasno vidim da vi sečete granu na kojoj stojite.
Ja ću samo povremeno doći da zapišam to drvo.
Ne iz hejta i loše namere......
Vraćacu se cirke iz grada, i prigustiće mi
A zapišavati drvo je potpuno prirodna stvar...Zar ne?
Ja ću mirno gledati sa strane i uživati u mladosti
Neću čak ni proveravati dokle ste stigli...
Ali čuću jasno kada padnete.....
Samo ću sjebati taj znak.
Eto me pored zrenjaninca, trafika je odmah tu.
Kupujem pljuge, i dok čekam kusur
na brzinu pregledavam naslovnice dnevnih novina.
Ne vidim više ništa interesantno....iste stvari se vrte već godinama
Jedno vidim Acu u Skandalu kako drži palac i kažiprst ispružene
.....i preti nekim miševima.
Dobijam mojih 10 kinti i trpam ih u džep prilično neuredno.
U tom trenutnu dolazi devojka od nekih 20 godina
nisam je ranije viđao u kraju. Malo mršava za moj ukus,
al ono, okej, manekenski.
I pre nego što sam počeo da “testosteronišem” ka njenom telu
Video sam kraičkom oka kako se hvata za isti onaj Skandal i kupuje ga
Ej curo zgodna(čuh jednom to kod Eda Majke) ne bi to bio seks
Napredni nivo masturbacije a jedini fluid znoj.
Jbg seks traži nešto više....
Ohladio sam se u sekundi i krenuo nazad istim putem....
Sve prethodno zapaženo video sam opet, samo obrnutim redom
Sada već sa osmehom na licu......
Vi i vaši jadni životi, težnje, vrednosti......
Ja ne moram da uradim gotovo ništa da vi odete!
Idete sami........
Ja ću samo sjebati znak!
I to ne da bih naudio vama, već da bih možda spasio nekoga....
Nekoga sa kapacitetom da skapira kakvi ste vi,
a kome ste vi zatvorili oči vašim tv-programom
To je neko ko može da piša ispod istog drveta kao ja
Znam da ima i takvih......
Vratio sam se kući i skuvao sebi još jednu kafu.
Zavalio sam se u trosed i zabacio glavu...
Uživao sam u novom otkriću...
Pa i ne mora da bude tako loše
Ostaćemo svoji i gurati naše stvari
Misliti lepo i nadati se....
A oni će sami otići u nepovrat
Ne moramo čak ni da razgovaramo s njima
Ni da ih pljujemo...
Moramo samo da ostavljamo znake onima koji još nisu progledali
A ispod čijih kapaka su ljudske oči.....
A ko ime te oči, to mi već sad osećamo...
I znaci su nam poznati....

Primio sam poruku od ortaka:
«Večeras idemo u «Žicu» na svirku»
«Ko svira?»
«Nemam pojma!»

Posle kvalitetnog izlaska, negde oko 3
eto me opet u mojoj ulici....
Iako malo cirke znao sam da nešto moram da uradim.
Znao sam i šta......
Eto me pred fensi znakom.....
Prilazim mu i otkidam ga.....Bio je pričvršćen nekom žicom...
Nisam znao šta ću tačno s njim da uradim
Stavio sam ga pod mišku i krenuo ka kući....
Stigao sam do kapije i upitao sa a šta sad?
Pogled mi se okrenuo ka onom voćnjaku....
Uzeo sam znak sa obe ruke i savio ga preko kolena
Tako nekoliko puta dok lim nije pukao...
To se zove zamor materijala, al opet nepotrebna informacija
ko za Smederevo i davljenike.
Bacio sam ga, najjače što sam mogao
na prljave ostatke voćnjaka i otišao krevet.

Dobro jutro! Ja od danas mogu da volim!
Vratio sam se.......

21.2.2009.

autor: joshibeast

Opelo Za Mozak

Jahta, velika jahta. More neko, jebem li ga koje. Ja, visok, mišićav, preplanuo, gledam oko sebe to beskrajno plavetnilo, spaja se sa nebom na sve cetiri strane i do jaja je, mnogo je do jaja. Pogledam sa strane, neke cice se mažu onim zaštitnim kremama za sunčanje i šire oko sebe onaj divno napaljivi miris kokosa. Mmmmmm... More, ribe, kokos, jahta, nebo....
ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRR......
Jebeni budilnik! Opet taj smrdljivi zlotvor. Kako da mu pobegnem? Zatvaram oči na silu, svom snagom da uhvatim barem još jedan talas, barem da osetim mrvu onog kokosa, da krajičkom oka vidim to golo žensko telo. Krišom otvaram desno oko i baš tim krajičkom koji je bio namenjen gledanju u boginje seksa ugledam BABU!!! Aaaaaaaa! Šta je bre? Koj’ ćeš ti bre ovde čoveče?! Da li su normalni ti matori ljudi? Šta hoće od nas? Zašto nam upadaju u sobe i zajedno sa budilnikom teraju one divne bludnice iz naših glava?
Ok, ok, shvatio sam. Sat, baba, vreme je da ustanem. Trebalo bi da idem negde, ali ne sećam se tačno gde. Možda se ne sećam zato što sam se sinoć odrao od alkohola, a možda me samo boli dupe za to što treba da uradim. Ma setio bih se valjda da sam se napio.
Nekako sam se doteturao do terase. Čkiljim onako kako može da čkilji samo onaj ko nije siguran da li se sinoć napio ili ga jednostavno boli kurac za obaveze. Opet isto. Stalno isto.
Isti automobili parkirani ispod terase, komšija sluša istu kretensku muziku, vreme je opet isto.
Ovde je vreme uvek isto. Čak i kad je toplo i naizgled lepo vreme, ovde je u stvari nevreme. U ovoj smrdljivoj zemlji, uvek je nevreme.
Pokušavam da otkrijem tajnu današnjeg dana, uzimam telefon i kopam po svojoj skorijoj prošlosti.
Poruke. Gomila poruka. Ja u stvari ne znam ko je polovina tih nesrećnica i odakle im moj broj i odakle one meni i šta li sam ih lagao? Ma, nije ni bitno.Saznao sam šta mi je zadatak za danas. Vojska. Opet ti degenerisani smarači. Da li su oni svesni da ću ja da sklopim dil sa najvećim neprijateljem otačastva i da ću da se napijem sa njim i da me boli dupe za otadžbinu. Zna to i otadžbina, siguran sam, al’ eto, opet me uporno zove. Mora da joj je mnogo teško.
Odlučio sam da se danas obračunam sa otadžbinom. Otićiću tamo i reči ču joj da me ne zanima. Što je ulazila u frku ako ne može sama da se brani? Sad ja treba da vadim kestenje iz vatre?
Shvatio sam da bi trebalo da se umijem, barem malo pre nego što odem kod otadžbine koja me pozvala. Shvatio sam da je onaj momak iz sna u stvari bradato, dlakavo, nadrkano stvorenje, ili je bar takav neki lik blejao u ogledalu dok sam prao zube.
Obukao sam svečano odelo za razgovor sa otadžbinom, patike, iscepane farmerke i isprani duks. Dogegao sam se mrzovoljno do autobusa koji mi je naravno pobegao ispred nosa. Odlučio sam da sednem, zapalim pljugu i da razmislim o svojoj budućnosti. Negde na pola pljuge i pola budućnosti pojavio se bus. Pobedio sam u okršaju za mesto sa nekim dedom i bilo mi je drago. Konačno sam se osetio kao pobednik, posle toliko vremena. Ova pobeda nad zlim penzionerom mi je ulila snagu i samopouzdanje. Oni su žilavi, a ja sam ih pobedio. Ja sam car.
Vojni odsek. Divno, ulazim u smrdljivu zgradurinu gde me dočekuje smrdljivi portir i govori mi na koji smrdljivi sprat treba da odem. Učinilo mi se po prvi put da razumem zašto je otadžbina toliko nadrkana. Verovatno je skapirala ko sve radi za nju i popizdela.
Došao je red i na mene. Konačno ulazim. Zid, geografska karta neke zemlje koja je nekad bila naša, ili nije, više se i ne sećam, i smrad. Smrdeo je dim loših cigara i memla. Ljudi koji su radili tamo, mislim na brkatu babu, ćelavog drkadžiju i pedera, izgleda nisu voleli vazduh. Iskreno, mislim da ni vazduh nije njih voleo. Jedva sam ubedio ovu tročlanu komisiju da sam student i da neću u vojsku. Izgleda da ne ličim na akademca. Boli me baš dupe na šta ja njima ličim, bitno je da su oni sredili kod otadžbine neki luft za mene. E, otadzbino, i ti si mi neki kurac, kad svaki kreten može da te izradi. Ponosno sam napustio zgradu.
Zapalio sam pljugu čim sam izašao napolje i rešio da se odvalim od alkohola da bih zaboravio na ove memljive ljude. Sećanje na njih bi me činilo depresivnim. U stvari sva sećanja me čine depresivnim.To ćemo sve da sredimo uz malo dobre rakije.
Vraćam se nazad. Nazad babi, nazad autobusu, nazad istim kolima, nazad komšinoj muzici, nazad vremenu koje je stalo, još onomad kada je odlučilo da postane nevreme.

Autor: Rashid

Svi trotoari Beograda

Svi Trotoari Beograda

Krenuo sam jedne večeri, kolima
kod drugara, na drugi kraj grada
Ta priča je već poznata!
Morao sam kroz centar,
preko Slavije,pa u nedogled!
Bilo je toplo avgustovsko veče,
oko 21.
vozio sam polako, otvorenih prozora.
sa radia je zakucavao neki moderni jazz,
nešto kao poznata pesma koju nikada nisam čuo
I to jako dobra, baš me dizala!
Udarilo me neko osećanje sreće, bezrazložne
Posmatrao sam ljude na trotoaru,
delovali su zadovoljno i uklopljeno u moju priču,
Ispred mene, još jedna poznata stvar
jedna od onih koji opet kvare utisak,
i ne daju da se prepustiš
Neki taksista me je sekao,
onako bezobrazno, "taksistički"
koje li su rase ti degeni,
i koji im je više kurac!?
Pripremio sam se da mu zatrubim,
onako masno, izdrkano, prepotentno
svakodnevno?
Ali u meni je nešto kvrcnulo, odustao sam
previše lako, jednostavno,
ruka mi je skliznula sa strane,
Tolerancija?
neko bi rekao da je to to.
Nije me valjda stiglo?
Nisu valjda krenule da me lome
i menjaju tekovine modernog društva?
NE!
NE!
Neko je jednom rekao:
"Tolerancija je vrlina čoveka koji nema ubeđenja"
A?
Jebeš toleranciju,
samo nisam hteo da kvarim trenutak,
Hteo sam da posmatram te ljude još neko vreme,
Delovali su lepo na tom trotoaru,
Kretali su le lagano, u tankoj, šarenoj odeći,
bili su zadovoljni!
Nastavio sam polako, uz ivičnjak,
kao da posedujem svo vreme sveta
i zbilja sam ga te večeri imao!
Nastavio sam svoju poluvoajerskidobronamernu misiju,
i vozio sam sve dok nisam video nju.
Nju, duge plave kose!
Nju, najplavljih očiju!
Nju, najsvetlijeg tena!
Nju, najdužih nogu!
Nju najlakše obučenu svih lako obučenih!
Stajala je na stanici prekrštenih ruku.
Bila je kao vila, u svojim ranim dvadesetim,
iz nje k'o da je izbijalo 20 stadionskih reflektora,
Dobro, malo sam preterao, ali ipak
takvu devojku nikada nisam video,
naglo sam zaustavio, tačno pored nje.
Samo sam je gledao,
nisam mogao ništa da kažem.
Samo sam se divio, kao nikada pre!
Šta mi je to?
To osećanje tako strano?
Tako prijatno?
Tako lepo?
Tako sve!
Ne, neću reći ljubav!
Odjednom me je pogledala?
Jako očekivano, i to mi se nije sviđalo
Nema šanse da sam ja taj, i nisam bio!
Laganim korakom, približavala se mojim kolima.
Izgledala je...
A onda se, sa iskustvom,
kao da to radi 1001. put
naglula kroz otvoren prozor.
Na radiu je vozio sada tako poznati Marvin Gej
"Sexual Healing"
Rekla je:
"Treba li ti društvo?"
...
Tada sve je htelo da se sruši,
u nepovrat, da ode,
konci su se kidali,
prijateljica noći,
sve za 50!?
Ne, večeras!
Ovo je moje veče!
Već sam rekao da ne može!
Hrabro sam uhvatio sve konce i vezao ih u mrtvi čvor!
Večeras sam vizuelni tip!
To ima prolaz!
Pitao sam je, sa iskustvom
kao da to radim 1001. put
pitao sam, pomalo ljut ali ne i razočaran
"Koliko luče?"
Odgovorila je kratko, poslovno,
nije bitno šta?
Nagodba je pala!
Sela je na suvozačko mesto
Krenuli smo...polako...u noć
... na neki 3. kraj grada...
Kada smo stigli, poljubio sam je strasno,
Iz sve snage...
Nije se branila
Svidelo joj se, opustila se u mojim rukama
povremeno bi uzdrhtala i naglo uzdahnula
Jako je lepo mirisala...
Posle sat vremena bio sam portuno iscrpljen.
Jebao sam kao nikada pre!
Jebao sam svog anđela!
Prelepog...
(2007)

autor: joshibeast

Ljubomora

Kišnog jesenjeg poslepodneva sa voljenom ženom sedeo sam u prijatnom ambijentu jednog kafea. Sedeli smo za malim okruglim stolom odmah do izlaza. Tamno braon lakirano drvo, topli gorki čaj, Koltrejn na radiu. Ulicom su užurbano prolazili ljudi, noseći iznad glava mokre kišobrane. Ona me gleda svojim crnim očima, drži me čvrsto nežnom belom rukom. Kosa joj je čvrsto vezana u mali rep. Njena napućena usta delovala su nepresušno. Kao da se iz njih može isisati još hektolitar nektara čiste ljubavi. Već duže vreme nisam pomislio ni na jednu drugu. Sve su bile tako prozirne a u isto vreme nekako prljave. Oslepeo sam. Druge žene su me doticale isto koliko i bandere pored puta. Bio sam svestan da posle nje više ništa neće biti isto. Zato sam već duže vreme radio sve samo da bih je zadržao. Iako mi je uvek bila blizu na gotovo istom odstojanju ja sam imao osećaj kao da je gubim. Svaki muškarac koji prolazi ulicom kao da hoće da mi je oduzme, da je odvede od mene i da joj pruži sve ono što ja ne mogu. To me je ubijalo. Već dve godine je se tako osećam. Branim sebe od njih braneći nju. Ona je postala ja, a njihova smrt mi sa nametala kao jedino rešenje. Čovek svašta radi kada je zaljubljen. Mora da sam ih ubio oko pedeset. Nikada joj nisam priznao šta sve radim zbog nje, žene ne vole ljubomorne muškarce.
Ali tog popodneva nešto se u meni promenilo. Puklo je onako jako uz kratak eho u mojoj glavi. Pogledao sam u ruku koju drži moja svetica. Bila je krvava. Uprljana krvlju nedužnih ljudi koje je kao opasnost markirao moj i previše bolesni um. A ona me je volela. U normalnoj fazi moga života sve što je ona radila ukazivalo je na to koliko je njena ljubav prema meni čista. Tada sam bio siguran da sam ja jedini u njenom životu. A onda se čini mi se, zbog njene prevelike ljubavi, u meni razvio još jedan čovek. Taj čovek bio je svestan nedostataka ovog prvog. Bio je svestan da je ona i previše dobra za njega, i da treba da učini sve samo da bi je zadržao. Bio je svestan ali i bolestan. Ozbiljno poremećen, nije birao metode. On je taj koji je ubijao. Nažalost i on je bio ja.
Tog popodneva došlo je do prvog i poslednjeg sukoba među njima. Stigao sam samo da ustanem od stola, da je privučem sebi i strasno poljubim, kao nikad da tad. Išao sam ka toaletu i mogao sam da osetim njen zbunjeni pogled na leđima. Tada je poremećeni za neprijatelja markirao obogaljenog. Hiljadu reči u jednoj sekundi, milion kontradiktornih teza. Mozak se deli na dva dela da bi se ponovo sklopio. Električno pražnjenje. Užasan netelesni bol. Slika njenog lica, zamrljana, izbrisana. Sećam se samo belih pločica toaleta, mirisa lavande, guste krvi, mog anđela u crnom i nekoliko bolnih, tupih i zastrašujućih udaraca grumena zemlje o moj sanduk.

(6.1.2006.)

autor: joshibeast

Gde posle?

Kišnog dana neke godine šetao sam ulicama Beograda. Stara zelena mokra jakna i cipele sa rupom na đonu. Kosančićev venac, ulica Zadarska. Stare oronule zgrade, kaldrma, prastare drvene bandere. Da na trotoaru nije bilo parkiranih automobila ta ulica bila bi prava oaza prošlosti. Hodao sam sasvim polako, sa cigaretom u ruci, dok je voda sve više natapala moje čarape. Prošlo je već skoro dva sata odkako sam izašao iz kuće. To sam radio svaki dan. Išao u duge besciljne šetnje, ni sam ne znam zašto. Uvek sam išao istim ulicama. Druge nisam želeo da upoznam. Ništa od onoga što sam zamišljao nije bilo tako lepo kao što sam ga upoznao. Zbog toga nisam imao želju da više ništa i nikoga ne upoznam. Uvek je ono u mojoj glavi bilo lepše. Saznavanje sveta, ljudi, stvari, sticanje novih veština za mene je bilo razočaravajuće. Ni zašta više nisam mario. Vreme, mesto, ljudi, zgrade, ništa me nije doticalo. Moje stanje bilo je potpuna apatija. Niti sam imao želju za životom niti da isti izgubim. Jednostavno bilo mi je svejedno. Imao sam jedva dvadeset godina a osećao sam se tako staro. Život mi nije dao ništa tako da nije imao ni šta da mi uzme. Bio sam čovek samo spolja. Unutra samo prazan bunar u kojem svaka reč predugo odzvanja mešajući se sa drugim rečima praveći tako nestabilnu materiju koja postoji samo da bi me zavarala da sam i ja neko. Ja to sigurno nisam bio. Kiša je i dalje padala. Gradske ptice su bezuspešno pokušavale da se sakriju od nje. Ispuštale su neke čudne zvuke, pištanje pomešano sa lupanjem krila. Poželeo sam da ih nema ali nisam želeo ništa da uradim po tom pitanju. Ne možete me prevariti. Svi su se kretali tako brzo, prolazili su kroz mene zadajući mi one užasne glavobolje. Tražio sam tako malo, ono što mi po knjigama i sleduje. Ništa mi niste dali, svi vi koji ne postojite.
Odjednom kiša je stala. Osetio sam udarac u potiljak Ništa više nisam video. Samo mrak. Mrkli, crni mrak. Pokušao sam da trepćem, osećao sam pokretanje kapaka po očima, sudar trepavica-promene nije bilo. Pokretao sam udove, kretanja nije bilo. Pokušao sam da ustanem, nešto mi je falilo, nisam mogao. Da! Ovo je moj život! Njegova bolesna metafora. Šta god pokušao da uradim promene nikada neće biti. Koliko god se trudio, nikada nije dovoljno. Ali uvek sam osećao da sam tako blizu, da mi treba još samo gram snage i uspeću. Ta blizina je uništavala, masakrirala. Nisi nesposoban, već nisi dovoljno sposoban. To znači da trebaš još da se trudiš bez obzira što ti je rečeno da nikada nećeš uspeti. Društveno prihvaćeno samoubistvo, to je. Zar se to od mene traži?Radije bih umro odmah, molim! Ako vam ne trebam oterajte me! Ne tražite da sam odem, onako je brže, kao u dobra stara vremena. A onda shvatim da imam "zaštitnike". Borce za ljudska prava! Najveće slepce među slepcima! Ja čovek nikada nisam bio, hvala vam i doviđenja.
Ubrzo sam zaspao.
Kada sam se probudio oko mene sve je bilo belo. Bela svetlost, beli zidovi, beli prozori, mlade žene u belim mantilima koje su drvenim klompama lupkale po sobi. Mora da je bolnica. Mirisalo je tako. Pokušao sam da ustanem, nije mi uspelo. Udovi su mi bili tako teški. Kada su videle da se pokrećem žene, koje su izgleda bile medicinske sestre, počele su da lupaju još jače i brže udaljavajući se od mene. Ništa mi nije bilo jasno. Odkud je tamo? Soba u kojoj sam ležao imala je šest kreveta. Tri su bila prazna i bez posteljine. Uz tešku muku uspeo sam da stanem na noge. Bio sam bos a na meni je bila bela spavaćica, bollnička, ustajala. Krenuo sam ka izlazu a nisam znao gde je. Starac koji je ležao u mojoj sobi, odmah do vrata ispratio me je uplašenim pogledom. Lutao sam hodnicima a ljudi su se sklanjali od mene. Par puta umalo nisam pao. Jedva sam išao. Nikada se nisam osećao tako slabo. Posle nekog vremena konačno sam se našao na ulici. Svetlost me je zaslepila. Ispred mene nalazio se veliki bulevar. Mnogo ljudi, mnogo zvukova, dima. Nije mi prijalo. Osećao sam se nekako izloženo. Morao sam da se sklonim. Krenuo sam preko, drhtavim korakom. Noge su me bolele. Ali po prvi put u životu sam radio nešto sa ciljem. Hodao sam samo da bih prešao veliki bulevar. Osećaj je bio izvanredan. Osetio sam kako se menjam. Možda i život nije tako loš. Prijao mi je mlaki asfalt koji je dodirivao moja stopala. Vruć vetar mi je dao snagu. Osmeh se pojavio na mom licu. Iskreni osmeh zadovoljstva, i nade da će konačno biti bolje. Postaću čovek. Stigao sam skoro do pola kad sam iza sebe čuo nejasno dozivanje. Okrenuo sam se. Odjednom čula se prodorna automobilska sirena, škripa guma i odvratan smrad. Osetio sam jak udarac. Leva polovina tela ulazila je u desnu. Mogao sam da čujem lom sitnih kostiju. Kokošiji let, prejako prizemljenje. Svetlost i buka pa mrak i tišina. Je li ovo kraj? Jebiga.

autor: joshibeast 2.1.2007.

Blato je tuda

Tih šetnji je bilo i previše tog leta
Uvek isto mesto sastnaka i ista ruta,
Kroz onu široku ulicu preko, onog prelaza do one klupe
I tako stalno....
I taman nas je oboje smorila ta priča
Kada si predložila: Ajmo danas onuda i tamo!
Da promenimo malo!
Blato je tuda draga...
Ajde molim te, imam nesto da ti pokažem!
Blato je tuda draga...
Ne budi takav, imam nesto i da ti dam!
Blato je tuda draga...
Ajde dragi, razumi me, naljutiću se!
Blato je tuda draga...
Ja sad odlazim dragi!
Pa i tuda ti je blato...
Zbogom dragi!
Zbogom draga!
Otišla je,
A ja sam ostao sam!
Čistih cipela
Prljave glave
Prljavog srca
Budala kasno dozna!


Ovo je pravi način!
Pravi naćin,
da napišem gomilu gluposti
i da okrivim sebe
za stvari koje su tvoja krivica...
.....a da ne zgazim u jebeno blato.

(28.12.2008)

autor: joshibeast

Zašto toliko psujem

Zašto li toliko psujem? Pravi odgovor ne znam ni sam. Možda jer sam prost(to svakako jesam). Možda je to jer sam nenačitan, pa ni ne znam za drugo- to se isto moze podvesti pod prostakluk. Kažu da ljudi nezadovoljni svojim seksualnim životom često psovanjem leče frustraciju. To nisam, hvala. Potpuno sam zadovoljan tom stranom svog ''društvenog'' života. Pa koji mi je onda kurac?Šta, samo sam prostak?! E pa,jebiga, nije baš samo to! Uzrok verovarno leži u jednom vidu isfrustriranosti, ali ne seksualne. Kao klinac sa 14 i 15,a bogami i mnogo kasnije, zaista sam često bio poražen činjenicom da ne mogu ništa da kresnem. Nikako mi nije polazilo za rukom, ali tada i nisam baš toliko psovao. Tačnije, skoro uopšte nisam psovao dugo vremena, tako da ta kvazifrojdovska teorija zaslužuje samo da se njome obriše figurativno dupe.
Sa druge strane,mogu reći da sam isfrustriran jer u poslednje 2 godine nisam ušao u autobus, a da nisam osetio miris polusvarenog domaćeg srpskog luka, kako belog, tako i onog karaluka, bez koga se ne može zamisliti jedna čestita domaćinska trpeza. Ironiju na stranu-nema ničeg lošeg u tome što ljudi jedu luk-ali je malo bedno što većina tih stvorenja iz busa misli da je isčačkavanje noktom ili komadićem drveta(čitaj čačkalicom) pranje zuba. Naravno, pri susretu sa tom oralnom miazmom, kao i većina ljudi u busu koji nisu tog dana jeli dotičnu biljku, prosto manje dišem, ćutim i željno iščekujem svako novo otvaranja vrata.
Mogu reći da me pomalo frustrira i to što mi neki kreten(verovatnije je da je u pitanju čitava vojska tih poremećenih bezobraznih skotova) uporno baca otpatke svog čobanskog industrijskog obroka u dvorište, izazivajući u meni potrebu da se tom skotu ispovraćam pravo u usta, pa da onda gledam njega kako povraća moju povraćku. Naravno, takve misli su samo način da se oslobodim nervoze dok čistim dvorište umrljano parizerom,koji je verovatno bio truo čim je izašao iz masine u fabrici. Tu su dalje nezaobilazne kecice kečapa, majoneza,kao i omoti jeftinih čokoladica ili čipseva sa ukusom luka ili sira. Ali dobro,šta je tu je,to i nisu tako strašne stvari-prosto ćutke iskuliraš i pičis dalje.
Prošlog leta, dosta sam vozio bicikl. Naime,shvatio sam to da život u prigradskom mestu kao što je ovo moje ima čak i dobrih strana ka što je priroda koja se nalazi u neposrednoj blizini. Otkrio sam i mesto sa koga se pruža najbolji pogled na Beograd, pogled koji kazuje samu suštinu lepote jednog grada. Pravo preko puta reke, na samoj obali, nalazi se mala usputna luka sa šljunkarom. Tu stalno pristaju one matore, zarđale barže, da bi se natovarile peskom koji dalje nose bog zna gde. Iako tamo lučke dizalice rade bez prestanka, na mojoj obali je sve tiho, iako nas razdvaja samo reka. Levo odatle, pruža se pogled na zemunski Gardoš i brdo pod njim, pošumljeno tamnim krovovima kuća. Jos levlje, moze se videti plaža Lido krcata onima koji nisu mogli na more, a nisu hteli na Adu. Kad je lepo vreme,zaista ih ima mnogo. Odmah iza su delovi hotela Jugoslavija, i vrhovi zgrada na Novom Beogradu. Dok dalje okrećem glavu u već pomenutom pravcu nazirem delove Starog Grada, krunisanog Kalemegdanom, a još iza njega, mogu se videti obrisi Kapije Beograda-ne Geneksa, već one druge, za koju nikako ne mogu da zapamtim na kojoj je strani sveta(Beograda), po kojoj nosi deo imena. Mislim da je Južna, ali jebiga ako sam ispao seljak. Dok gledam sve to, sedim pod krošnjom stare vrbe i pijem vecć užeglu vruću vodu uživajuci u odmaranju bulje od jednoiposatne vožnje bajsa po nasipu po kome kao da su godinama prelazili traktori. Nigde nisam osetio prijatniji dašak vetra u periodima onih imbecilnih vrućina kakve u poslednje vreme leti vladaju u gradu. Iako zvuči idilično, imalo je to mesto svojih mana. Jedna od njih je bila ta što su sa krošnje te stare vrbe, zajedno sa njenim povijenim granjem, sve češće visile nekakve pocepane gaće ili drugi raspadnuti delovi odeće. Prizor je kretenski, ali ko sam ja da osuđujem ljude što nakon snošaja, valjda od sreće, vole da ostave nakakav trag, nekakav privatni dokaz da su uspeli da ga umoče na obali reke?! Često se, takođe dešavalo da, nakon što, crknut od vožnje po vrućini, sednem na samu plažu, skontam da sam seo u nekakvo smrdljivo lepljivo smeće čije poreklo ne mogu ni da naslutim. Al' opet, jebiga, ostatak plaže je bio čist-ko me jebe što ne umem da odaberem mesto za sedenje. A tu su i oni koji posle obilnog roštilja na toj istoj plaži ostave malu deponiju flaša, salveta i ostataka od onih govana koja su pekli na tom istom roštilju. Oni su još i najbolji-barem bacaju sva ta sranja na istu gomilu. Sve su to sitnice preko kojih sam lagano prelazio iz prostog razloga što nervoza izazvana otpadcima tog ljudskog šljama nije mogla da se poredi sa veličanstvenim osećajem mira koji sam sticao posle samo pet minuta sedenja na tom mestu. ''Ko jebe stoku, ja ipak imam mesto na svetu gde se osećam potpuno oslobodjenim svih društvenih stega i stresova koje one prouzrokuju''. Tako sam govorio u sebi i onog sparnog ranog popodneva kada sam kao i obično bio na putu ka već pomenutom mestu. Kako sam samo čekao da opet, kao mnogo puta ranije spustim to svoje dupe na ono malo peska, koji se zavrsava baš onde gde se naziru najdalji korenovi stare vrbe. Došavši skoro do same plaže, čujem lavež i registrujem to kao sasvim normalnu stvar, jer u blizini ponekad ima po koja lutalica. Nastavljam dalje, očekujući da ću prvo videti vodu i onaj jedinstveni hlad koji pravi stara baba vrba. Kako sam se samo šlogirao kad sam video dva bizgova od dva metra i uglom čela od 30 stepeni kako dovršavaju montiranje nekakvog seljačkog kafića iz koga već piči seljačka muzika. Tek posle oko trideset sekundi piljenja u te kiklope seljaštva, shvatam da mi neki mali smrdljivi pas koji više liči na hijenu grize prednju gumu bicikla. Nisam ga oterao. Pustio sam ga malo da leči svoje pasje frustracije pokušajuma da odgrize parče gume. Gledao sam one majmune i neku ženu,po svoj prilici buduću gazdaricu te gomile lima, koju će seljaci zvati kafićem. Gađenje koje mi je u tom trenutku nabujalo u glavi, može da se meri jedino sa onim koje mi se stvara kad vidim onog našeg nacistu i koljača u sred Haga kako se žali na VERSKU DISKRIMINACIJU, i to zato što neće moći tačno za pravoslavni Uskrs da dobije KOLAČE I PEČENJE. Malo mi se vratila prisebnost, i iznenada dobih želju da počnem da im kenjam i da ih vređam. I taman formiram položaj usana za ''jebem vam mater'',kad vidim da me jedan od bizgova gleda kao da sam mu to bukvalno i uradio pre par sekundi. Nisam ništa rekao. Zatvorio sam usta, još kratko ga gledao i krenuo kući, dok je onaj pseći skot i dalje pokušavao da mi odgrize parče gume. Dok sam se vraćao izbrazdanim nasipom, razmišljao sam kako su ti smradovi verovatno masno platili nekom debelom svinjoglavom korumpiranom foteljašu iz opstine da ga zaboli penis za to sto se u sred pičke materine, na potpuno nezakonitom mestu, gradi seljački kafić. Hteo sam da pozovem građevinsku inspekciju, ali budući da živim u jednom divljem naselju gde se dotična inspekcija često sretala, znao sam da bi i njih sigurno ''zaboleo penis'' za to. I tako sam otišao. Ni jednu psovku nisam prosuo u etar-ne bi mi to pomoglo ni u čemu osim u tome da ostanem bez prednjih zuba i mogućnosti za kasnijim stvaranjem porodice. Možda sam i zbog takvih stvari malčice isfrustriran.
Psovanje u internet blogovima se može nazvati najblažim vidom običnog građanskog protesta protiv učestale bahatosti, sirovosti, društvene nesvesti i političke korumpiranosti i, iako je u svojoj srži nepristojno,mnogo je delotvornije od direktnog vređanja nečije familije. Takvo psovanje nema nikakav bitan efekat. Onaj ko misli da može da mi oduzme i to sasvim malo pravo da budem nezadovoljan kretenskim društvom,i da to nezadovoljstvo ispoljim na svoj način, moze prosto da mi puši kurac.

Autor: Hiperbilirubinonemija, septembar 2008.

Nedovršena priča

Imao je 69 godina. Živeo je u malom stanu u Tadeuša Košćuškog 19. Bio je jedan od onih staraca koje ste stalno mogli da vidite kako stoje na balkonu i posmatraju sve što se događa u svetu ispod njih. Gledao je ljude, kola, tramvaje čiji je svakodnevni prolazak osećao kao mali zemljotres, slušao je vriske i režanja iz zoološkog vrta koga je gotovo celog mogao da vidi sa svoje male osmatračnice. Ipak je najviše pažnje posvećivao ljudima kojima je uglavnom posmatrao lica, pokušavajući da dokuči nešto o njima i njihovim životima. Na osnovu samo jednog pogleda sa te male oronule sive terase na 4. spratu, mogao je da zna kada se nekome rodio sin, a kada ćerka, kada neko pati zbog mrtve ljubavi, a kada se neko tek zaljubio. Bilo je i onih kojima su dragi zauvek otišli... Lica ovih poslednjih se trudio da odmah izbriše iz svog sećanja. Njegov mozak je bio star, i pretrpan slikama ljudi sa najrazličitijim izrazima lica, pa je tako sve više morao da štedi prostor u kome je držao svoja sećanja kao stare kutije. Sećanja je zapravo i shvatao kao male drvene kovčege koje je pažljivo slagao na police svog pamćenja. Njegova gotovo nadljudska sistematičnost mu je omogućavala da u svakom trenutku pronađe odgovarajući kovčeg čijim bi otvaranjem udisao sećanje pohranjeno u njemu. U tome mu je pomagala i činjenica da su i kovčezi bili različitih boja. Oni u kojima je ležalo sećanje na osmehe dece koju su roditelji u cik subotnje zore vodili u zoo vrt, bili su žute boje, pogledi dvoje mladih koji su se ukrštali u zanosu tek rođene ljubavi, bili su držani u onima crvene boje. Kovčezi plave boje bili su rezervisani za one koji su, hodajući sami strmom dorćolskom ulicom, sanjali ljubav i ispunjenje, za koje su znali da nikada u potpunosti neće doći i otkriti se u svojoj kristalnoj jasnoći. Za ove poslednje je čika Milutin, kako su ga znali stanari zgrade, u sebi ostavljao najviše prostora. Smrt koju toliko nije voleo i koju je uglavnom ignorisao, bilvala je zaključavana u ovalnim hrastovim kutijama...
Bio je profesor matematike u penziji i živeo je sam. Na stolu, za kojim su se ranije čuli glasovi učenika kojima je sa žarom umetnika približavao tajne geometrije, algebre i trigonometrije, stajala je fotografija u drvenom ramu od mahagonija sa izrezbarenim cvetovima. Osim nje, u stanu nije imao drugih fotografija, pa čak ni zidnih slika. „Sve to služi da bi se ljudi prisećali momenata iz prošlosti. Ono što imam u sebi je mnogo više od onoga što bi mi pružile nekakve slike i fotografije”, govorio bi sam sebi. Ipak, držao je tu jednu sliku. Na nju je retko bacao pogled. Dešavalo se da je ne pogleda mesecima, pa čak i godinama. U trenutcima kada je stajao blizu nje, dovoljno blizu da bi je svojim slabim staračkim očima mogao videti, na licu bi mu se pojavljivao nekakav grč, videla bi se tuga u njegovim očima, kojima je letnje jutrarnje nebo pozajmljivalo svoju nijansu plave, dok im je slaba sunčeva svetlost, probijajući se kroz sivilo jesenjih oblaka, davala boju starog asfalta na kojem je on posmatrao ljudske živote onoliko dugo koliko je njima trebalo da se izgube iz vidokruga. Ipak, on je u tom čudnom odricanju od pogleda na pomenutu fotografiju nalazio radost, nekakvu samopovređivačku nasladu. Nakon izraza lica koje je plakalo nemo i bez suza, dolazio bi osmeh...
Iako su mu oci bile slabe, on je na neki način uspevao da uhvati lica ljudi koji su se kretali tom jedinom ulicom koju je on voleo...
Postojali su oni koje je svakodnevno viđao kako idu na posao, u školu, na Kalemegdan, u prodavnicu, i oni koje bi samo jednom video kako prolaze kroz njegov život bez znanja da ih je on u svoju dušu primio zauvek. Slike ovih prvih stavljao je u kovčege oblika kvadara koji su dodirivali zemlju te velike hale sećanja, dok su ovi drugi stajali iznad, zauzimajući u nestvarnom prostoru oblik plitkih valjkiova, koje su veoma ličile na kutije za poklone.
U sredini te prostorije kojom su carovale slike prošlosti, lebdela je figura, opisujući oblik savršene lopte...

Autor: Hiperbilirubinemija, januar 2009.(03:48)