Trenutak nesporazuma, bio je dovoljan,
Za to da izgubim osećaj za vreme, postojanje, ljude...
Ceo svet koji sam video, osećao i naslućivao,
Bio je sadržan u tom osmehu, u tom prekratkom trenutku,
Koji se prekinuo onda kada su misli ponovo postale reči,
Sad kada su razmišljanja bolno jasna,
Shvatam da je taj tvoj osmeh bio izraz zbunjenosti,
Možda zbog buke ili slabog svetla,
Mislio sam da sam u tvoje oči uronio dovoljno duboko
Da bih onaj deo tebe koji se krije iza njih
Ubedio da postojim,
Da bih ga naterao da oseti
Da postoji nesto i iza mog pogleda...
Autor: Hiperbilirubinonemija, septembar 2010
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Jebiga, ironija je sto datum objavljivanja odgovara osmomartovakoj travestiji...
ReplyDelete