Nedovršena priča

Imao je 69 godina. Živeo je u malom stanu u Tadeuša Košćuškog 19. Bio je jedan od onih staraca koje ste stalno mogli da vidite kako stoje na balkonu i posmatraju sve što se događa u svetu ispod njih. Gledao je ljude, kola, tramvaje čiji je svakodnevni prolazak osećao kao mali zemljotres, slušao je vriske i režanja iz zoološkog vrta koga je gotovo celog mogao da vidi sa svoje male osmatračnice. Ipak je najviše pažnje posvećivao ljudima kojima je uglavnom posmatrao lica, pokušavajući da dokuči nešto o njima i njihovim životima. Na osnovu samo jednog pogleda sa te male oronule sive terase na 4. spratu, mogao je da zna kada se nekome rodio sin, a kada ćerka, kada neko pati zbog mrtve ljubavi, a kada se neko tek zaljubio. Bilo je i onih kojima su dragi zauvek otišli... Lica ovih poslednjih se trudio da odmah izbriše iz svog sećanja. Njegov mozak je bio star, i pretrpan slikama ljudi sa najrazličitijim izrazima lica, pa je tako sve više morao da štedi prostor u kome je držao svoja sećanja kao stare kutije. Sećanja je zapravo i shvatao kao male drvene kovčege koje je pažljivo slagao na police svog pamćenja. Njegova gotovo nadljudska sistematičnost mu je omogućavala da u svakom trenutku pronađe odgovarajući kovčeg čijim bi otvaranjem udisao sećanje pohranjeno u njemu. U tome mu je pomagala i činjenica da su i kovčezi bili različitih boja. Oni u kojima je ležalo sećanje na osmehe dece koju su roditelji u cik subotnje zore vodili u zoo vrt, bili su žute boje, pogledi dvoje mladih koji su se ukrštali u zanosu tek rođene ljubavi, bili su držani u onima crvene boje. Kovčezi plave boje bili su rezervisani za one koji su, hodajući sami strmom dorćolskom ulicom, sanjali ljubav i ispunjenje, za koje su znali da nikada u potpunosti neće doći i otkriti se u svojoj kristalnoj jasnoći. Za ove poslednje je čika Milutin, kako su ga znali stanari zgrade, u sebi ostavljao najviše prostora. Smrt koju toliko nije voleo i koju je uglavnom ignorisao, bilvala je zaključavana u ovalnim hrastovim kutijama...
Bio je profesor matematike u penziji i živeo je sam. Na stolu, za kojim su se ranije čuli glasovi učenika kojima je sa žarom umetnika približavao tajne geometrije, algebre i trigonometrije, stajala je fotografija u drvenom ramu od mahagonija sa izrezbarenim cvetovima. Osim nje, u stanu nije imao drugih fotografija, pa čak ni zidnih slika. „Sve to služi da bi se ljudi prisećali momenata iz prošlosti. Ono što imam u sebi je mnogo više od onoga što bi mi pružile nekakve slike i fotografije”, govorio bi sam sebi. Ipak, držao je tu jednu sliku. Na nju je retko bacao pogled. Dešavalo se da je ne pogleda mesecima, pa čak i godinama. U trenutcima kada je stajao blizu nje, dovoljno blizu da bi je svojim slabim staračkim očima mogao videti, na licu bi mu se pojavljivao nekakav grč, videla bi se tuga u njegovim očima, kojima je letnje jutrarnje nebo pozajmljivalo svoju nijansu plave, dok im je slaba sunčeva svetlost, probijajući se kroz sivilo jesenjih oblaka, davala boju starog asfalta na kojem je on posmatrao ljudske živote onoliko dugo koliko je njima trebalo da se izgube iz vidokruga. Ipak, on je u tom čudnom odricanju od pogleda na pomenutu fotografiju nalazio radost, nekakvu samopovređivačku nasladu. Nakon izraza lica koje je plakalo nemo i bez suza, dolazio bi osmeh...
Iako su mu oci bile slabe, on je na neki način uspevao da uhvati lica ljudi koji su se kretali tom jedinom ulicom koju je on voleo...
Postojali su oni koje je svakodnevno viđao kako idu na posao, u školu, na Kalemegdan, u prodavnicu, i oni koje bi samo jednom video kako prolaze kroz njegov život bez znanja da ih je on u svoju dušu primio zauvek. Slike ovih prvih stavljao je u kovčege oblika kvadara koji su dodirivali zemlju te velike hale sećanja, dok su ovi drugi stajali iznad, zauzimajući u nestvarnom prostoru oblik plitkih valjkiova, koje su veoma ličile na kutije za poklone.
U sredini te prostorije kojom su carovale slike prošlosti, lebdela je figura, opisujući oblik savršene lopte...

Autor: Hiperbilirubinemija, januar 2009.(03:48)