Priča o saksiji

Tada sam bio Neša koji ide u sedmi razred osnovne škole Veljko Vlahović. Sad se škola valjda zove Rade Drainac, jebem li ga...Bio je prelep majski dan, jedan od onih kada ni najveći problemi nisu toliko veliki...Bio sam dežurni učenik, ceo dan sam morao da presedim u jebenoj klupi koja je stajala odmah kod velikog ulaza škole, tik pored prostorijice u kojoj su tetkice kuvale kafu i žvakale svoje proste razgovore, odlažuci posao u korist još jednog srka svoje odvratno jake kafe. Ne znam zašto, ali imao sam neki trip da ni jedna od njih nema dece, jer je ta kafa koju su kuvale delovala tako gusto da je bilo čudno kako su te žene jos žive, da ne pričam o tome kako sam sa smeškom zamišljao da iz njihovih stomaka može izrasti samo novo drvo kafe. Ko zna, možda su i one tako nastale, ali su vremenom, pod uticajem društvenog, ili nekog drugog kretenskog faktora, počele da liče na svoje majke, tetkce...Možda je njihov izgled bio samo iluzija, možda smo ih samo mi videli kao ljude, pardon, tetkice, dok je zapravo u toj prostoriji stajalo par stabala drveta kafe u plavim mantilima...
Ovakvim i sličnim mislima, ubijao sam vreme koje je i pored toga teklo neshvatljivo sporo. S vremena na vreme, ulazio bi neki roditelj, pitao za neku učionicu, ja bih ga upućivao, naravno pogrešno, jer se nikad nisam potrudio da previše upoznam tu depresivnu zgradu koja je još uvek smrdela na vreme kada su deca nosila crvene marame...Nekad bi na ta vrata ulazili prodavci nekakvih glupih dečijih knjiga ili neke beskorisne školske opreme za koju je svu normalnu decu savršeno bolelo dupe. Neki su čak i meni pokušavali da uvale nešto od tih govana koja su nosili u svojim ogromnim, prastarim torbama, koje su pre ličile na poštanske vreće... Trudio sam se takodje, da ne gledam previše onu odvratnu decu koja su ponekad prolazila pored mene, većina mi je delovala tužno i neuhanjeno...Iako to i nije bilo toliko davno, čini mi se da deca sada izgledaju manje socijalno, iako će verovatno izrasti u slične kretene... Sve mi je nagoveštavalo da me čeka glup, dug i potpuno besadržajan dan sa utrnućem dupeta kao vrhuncem. Zapravo, tako je i bilo. Ništa bitno se nije desilo. Nekih pola sata pred kraj smene, već sam se spremao da ranije uhvatim krivinu, i zapalim iz tog sivila koju su ljudi zvali škola... Već sam krenuo da ustajem, kad je na vrata ušao jedan dekica. Bio je uredan, što je bilo neobično za jednu sredinu poput ove moje. Nosio je braon cipele, koje su delovale iznošeno, ali očuvano, uredno opeglane braon pantalone, sako koji se sa njima odlično slagao, i belu košulju koja, za razliku od košulja velikog dela penzionera koje sam sretao, nije na sebi imala fleke od hrane. „Glupi matorac, sad je našao da uđe“, pomislio sam. Ali za divno čudo, nije me davio kao što su to radili neki pre njega. Rekao mi je samo da traži unuka, pitao sam ga da li zna gde je, na šta je on ljubazno odgovorio da zna i zahvalio mi se. Otišao je ka unuku, dok sam ja krenuo prema vratima koja su vodila ka onome što je ostalo od onog sunčanog prolećnog dana...
Nekoliko dana kasnije, potrefilo se da sam trebao ponovo da dežuram, ovog puta umesto jednog druga koji nije taj dan došao u školu. Ponovo sam prikovao guzicu za neudobnu školsku stolicu fiksirajući laktove za išaranu površinu klupe koja je tu stajala. Opet me je čekalo razmišljanje o reprodukciji tetkica... I to je postalo dosadno. „Al dobro, barem ne moram na časove“ , mislio sam. Dan je nekako prolazio, a ja sam samo čekao trenutak kada ću završiti sa žuljanjem trtične kosti, i ponovo proći kroz ta magična vrata koja su, kada bi se kroz njih izlazilo, vodila u slobodu. Pola sata pred kraj smene, pokupio sam stvari, stolicu pribio uz klupu, i polako počeo da se išunjavam, tako da ne vide tetkice koje, pored toga što sede,toroču i piju kafu, umeju i da kenjaju za bilo šta, pa i za ovo što sam ja upravo trebao da uradim. Tek što sam napravio prvi korak, na vratima se pojavi čovek. Bio je to isti onaj matorac od pre neki dan. Sad sam morao da se vratim, jer su i ona kafopijeća stvorenja digla pogled sa svojih šoljica. Učtivo me je pozdravio sa „dobar dan“, i rekao kako je ponovo došao da vidi unuka. Ovog puta, nije baš u istom trenutku otišao svojim putem, već je tiho, onako više sebi u bradu, prokomentarisao vreme koje je bilo sve vrelije i sparnije. Pošto nisam imao volje da sa njim pričam o vremenu, samo sam potvrdno klimnuo glavom, i usmerio pogled na drugu stranu. I on se okrenu, pošavši polako tamo gde je i krenuo. Dok se okretao, promrmljao je nešto tipa: „Valjda ga još neko zaliva“. „Kakav izlapeli car“, rekoh u sebi . „Zalićeš svoje penzionerske biljke kad se za pola sata vratiš kući“. I pored toga, delovao mi je nekako simpatično, dobrodušno. Opet sam zapalio ranije.
Posle par dana, ponovo sam dežurao na istom mestu, jer mi se sad osladilo da ne idem na časove, pa sam ponovo izmujlao da nekoga menjam. A i dobio sam novu inspiraciju: domara, koji je isto u blizini imao svoju radionicu. Jednom sam video da u njoj drži ogromnu Titovu sliku, veću od njega samog. To mi je bilo smšno, pa sam počeo da zamišljam kako u toj radionici drži i samog Tita. Ne, on nije umro osamdesete godine, već ga je iz bolnice oteo naš domar, odveo ga u radionicu, lečio poljlupcima i čajem od luka. Kad je ovaj ozdravio, zatvorio ga je u orman- njegov lični Tito. Ponekad sa njim ima sex. „Sad ima preko sto godina“, pomisljao bih. Domar se baš trudio da ga održi u životu. Tako je teklo vreme u holu škole Veljko Vlahović u Borči. Tetkice sam već počeo blago da zajebavam da su lenje...
Pola sata pre kraja moje smene, pojavio se on. Bio je uredan i pristojan kao i do sada. „Idem do unuka“, reče. „Samo napred“, odgovorio sam mu sa smeškom. Ovaj put nisam žurio da odem napolje, pa sam ostao da sedim, prateći dekicu pogledom. Iz nekog kretenskog razloga, umesto ka učionicama, on se uputio ka unutrašnjem dvorštu skole. Ono je bilo smešteno u sredini škole koja je bila oblika kocke. Tu je domar odlagao lopate, kolica, nekakve daske, a bilo je tu i par nekakvih zakržljalih žbunova koji su se svojom ružnoćom sjajno uklapali u okolinu. Starac je došao do vrata koja su vodila u dvorište, pokušao da ih otvori, a ona su bila zaključana. Šta koji đavo trazi tamo?
Vratio se do tetkica, nešto im rekao, i za par trenutaka, meni je uvaljen kljuc od tih zaključanih vrata.„Ajde, leba ti sine, idi ti otljučaj čoveku, mlađi si“, uz licimerni smešak reče najbradavičavija tetkica dok se izvijala da mi da ključ. Njima izgleda nije bilo čudno to sto matorac traži unuka u tom sranju od dvorista u koji deca inače ne mogu da ulaze.Otišao sam do vrata , otključao ih, i propustio simpatičnog penzionera. Umesto da se vratim za klupu, ostao sam da vidim šta radi taj matori izlapeli car. Cim je ušao, pogledao je levo od vrata. Nešto je tražio... Kad je shvatio da toga tu nema, promrmljao je nešto što je ličilo na psovku. Zatim je krenuo da šeta po tom prostoru punom domarovog smeća tražeći to što mu je trebalo...Šetao se desetak sekundi, a onda se nasmejao i rekao:„A tu si! Gde su te to stavili, idioti. Pa oni b trebali da znaju da ti ovde sunce direktno bije u lice. Mogao si da izgoriš, mali moj. Kakav ti je bio dan? Jel te nego dirao? Jel li učiteljica bila dobra prema tebi? Gledao sam ga i nisam znao šta da mislim. Nagnuo se i u ruke uzeo nekakvu saksiju sa malenom zelenom biljčicom koja je štrčala iz nje.
Da li bi iko znao šta da misli u takvom trenutku?! „Doneo sam ti vode da piješ, sunce dedino“, nastavio je, sipajući sadržaj nekakve flašice u saksiju. „Jako je vruće napolju. Baka te pozdravlja i kaže da joj nedostaješ. Ona je malo bolesna, pa ne može ovih dana da dođe da te vidi. Ćim joj se malo zaleči kuk...“ U tom trenutku, prišla mi je tetkica, ona ista sa bradavicama, i pozvala me unutra.„ Znaš, njemu je unuk umro prošle godine, prava nesreća“ rekla je. „Glupa kurvetino!!! Samo si mi ti falila da mi objasniš razmere onoga što sam već naslućivao“, pomislih. „Mali je išao u drugi razred ove škole, a onda se odjednom samo srušio dok je išao da domaru donese čekić iz ovog dvorišta“. „Valjda je imao bolesno srce“.
Zaista nisam želeo više da znam detalje, sve mi je bilo jasno. Ipak tetkica je šapatom nastavila: „Čim se to desilo, deda je došao i zamolio nas da u dvorište stavi tu saksiju za koju je rekao da je njegov unuk“. „Zalivaću je svaki dan“, „rekao nam je tad“. „U početku je dolazila i njegova žena, al ona je sad nešto bolesna“.
Nisam joj ništa odgovorio, već sam samo tiho krenuo ka izlazu škole. Kad sam izašao, seo sam na stepenice i počeo da posmatram decu koja su se igrala u velikom dvorištu. Pogledao sam u ono vedro nebo bez oblaka. Ptice su bezbrižno letom sekle vazduh. Na zemlji, psi lutalice su njuškali oko kontejnera, ulicom su šetale neke majke sa decom, a deca u školskom su jurila loptu ili jedni druge...I dok je svet normalno živeo po tom lepom danu, jedan dekica je razgovarao sa svojom saksijom...

Autor: Hiperbilirubinemija, april 2009.

Asfalt (demo verzija)

Topao asfalt u mojoj ulici,
još uvek lepljiv i smrdljiv
Nov, crn i sjajan
Noć oko 2.
Spavam sa otvorenim prozorom
Samo u boksericama i pokriven tankim pokrivačem
Budim se, čujem nečiji razgovor napolju.
Glasan, prostački i premutiran.
Gujem samo jedan glas i u bunilu se pitam kako je to moguće
Glas se prekida čuju se dva koraka, sasvim tiho.
Otvaram oči i vidim mesečinu koja upada u sobu i odvetljava me.
E jebiga, što mrzim kad me bude ovako!
Čujem zvonjavu telefona na ulici.
Neka poznata melodija.
Da, taj napolju razgovara telefonom!
Zvonjava se prekida i opet se čuje razgovor.
Spominje neki kafić ali ne mogu da razaznam celu priču.
A na kraju , koga boli kurac šta priča mongoloid!
Probudio me je bezobrazno i već sam izdrkan
Ajde neću reagovati, mrzi me da ustajem.
Brojim polako do 20 i ako ne ode moraću da ustanem.
Ne znam šta ću mu reći ako ustanem, ali smisliću već nešto
1...2...3...4...5...
Mumla majmun i dalje...Sad o nekoj tuči.
6...7...8...9...10...
Prestani više! Sad nekome preti, ali nekim poznatim rečenicama.
11...12...13...14...15...
Jebote, pa on je gledao Scarface!
I sad nekom paćeniku glumi Paćina
I to pred mojim prozorom!
E jebiga! To da trpim ne mogu!
Ustajem iz kreveta, izlazim u dvorište i krećem ka ulici.
Bos i u gaćama. Osećam toplotu po tabanima.
Magarac mi je okrenut leđima dok i dalje mumla nešto u telefon
Zaustavljam se 3 metra od ograde i kazem glasno: «Izvini?!»
Okreće se prema meni na nekoliko sekundi namršten
odmahije mi rukom u smislu da se sklonim i vraća se razgovoru!
U tih par sekundi na jakoj mesečini video sam svi njegovu grozotu.
Crna zalizana kosa, kozna jakna, trenerka,
patike i bele čarape uvučene u trnerku!
Oko 30 godina, onizi i mršav!
Stojim tako bos na nekoliko metara od njega i tumačim njegovu reakciju.
A umoran sam i neispavan, baš me zabole ga trošim vreme na razumevanje!
Koga bre da razumem?
Imam ja važniji problema u životu nego da glumim tolernciju prema primatima!
Navlačim osmeh na lice i vraćam se u sobu.
Osmeh se pojačava dok adrenalin reaguje i pumpa se na saznanje:
«Večeras ću uraditi nešto uzbudljivo!»
Otvaram ormar i sa donje police iza pantalona vadim lovački nož
Vadim ga iz korica i posmatram nekoliko sekundi.
Ne volim noževe, ali nemam ništa drugo
tako hladno i tako tiho
Uzimam ga u ruku i vraćam se napolje.
Prilazim ogradi i polako otvaram kapiju, bez šuma.
Lagano.
On i dalje serenda neke gluposti.
Ne cuje da sam samo 50ak santimetara iza njega.
I šatro vrebam!
Mislim se kako bi bilo najbolje da to izvedem.
Sa leđa nije fer!
Ma ko ga jebe i on bi isto meni uradio.
Mislim a adrenalin spada. To je čudno!
Stojim na ivici tog «pokreta» i nisam uzbuđen niti uplašen
Hladnokrvan do bolesti.
Pomeram nož levo desno dok u glavi zamišljam moguće pokrete.
Kao dete koje gura autiće zamišljajući da je na autoputu.
Ajde da uradim nešto originalno!
On dok je pretio citirao je film
To je loše i plagijatorski.
Hoću da uradim nešto što do sada nisam video!
E ajd da probamo ovo!
Tapno sam ga rukom po desnom ramenu.
Okrenuo se naglo i pogledao me.
I pre nego što sam video bilo šta u njegovim očima
Zabio sam mu nož u grkljan krošeom i pocepao ga skroz.
Nije bilo uobičajenog krkljanja, prskanja krvi po meni!
Samo se srušio na stomak a ispod glave mu je rasla lokva krvi!
Osećao se miris svežeg asfalta
Nije mi delovao ni jadno ni bespomoćno.
Bez patetike horor filmova
Nisam imao želju da bilo šta više uradim.
Ni da ga šutnem, ni da kazem nešto mudro umirujućuj telesini.
Jebiga nisam Stiven Sigal!
Bio sam gotovo potpuno miran!
Samo malo izdrkan zbog buđenja!
Obrisao sam nož o njegovu trenerku i vratio se u sobu.
Mrzelo me je da ga vraćam nazad u ormar
ostavio sam ga na stolu i vratio se u krevet!
Legao,
razmišljao o tome kako sam uspeo da uradim originalnu stvar
fascinacija je ubrzo prošla...
I posle nekoliko minuta sam opet zaspao!


Autor: joshibeast

Gomila misli nastalih tokom procesa sipanja rakije u usnu duplju

Dragi moji, tekst koji stoji ispod je neka vrsta eksperimenta u kome sam hteo da vidim kako će se postepeno razvijati priča koju sam započeo trezan, a završio pijan...ipak nisam mogao da je završim baš skroz...nisam se baš do kraja razvalio...Dobra(ili jako loša) strana toga je to što najverovatnije sledi nastavak...Do sledeće loze

Gomila misli nastalih tokom procesa sipanja rakije u usnu duplju

Izgleda da nikako ne mogu da nadjem taj magicni materijal koji bi popunio ili zakrpio rupu u meni...ili barem ucinio da bude manja... Sad se postavlja pitanje da li se crne rupe uopste mogu popuniti ili zakrpiti. Njihova masa i gustina su toliko velike da cak ni fotoni ne mogu da pobegnu iz njihovog mracnog zagrlja...Ta konstatacija mi se narocito svidja-mesto koje je zarobilo svetlost. Mesto koje je toliko puno najrazlicitijih materija, a opet toliko prazno i homogeno u svojoj nemogucnosti da svoju nutrinu prikaze izvan sebe...
Jebene ideje...pun sam ideja, ali mi fali volje, fali mi pocetni zamajac, fali mi da ne razmišljam više o tebi, o onim prokletim trenutcima kad sam sa tobom bio srećan, kad je osmeh bio sastavni deo mog izraza lica. Mislim da polako idem ka tome da prebolim...
Sad je veći problem nadoknaditi sve ono što je propušteno tokom svih onih debilnih meseci tokom kojih sam ponekad plakao, a ponekad samo posmatrao besmisao postojanja iz prvog reda velike sale Pozorišta Života. Prva stvar koja se nameće kao poteškoća nekome ko pokušava da nastavi dalje nakon vremena koje je pojela tuga jeste problem vakuuma. To je ona praznina koja nastaje usled gubitka nečega što je činilo kao bitan deo nas samih. Činjenica je da smrt bliskog bića izaziva mnogo dublji i veći vakuum od onog koji nastaje kada shvatimo da smo izgubili nečiju ljubav...Ovo nikada ne bi trebalo smetnuti s' uma, jer je razmaženo govoriti o promašenoj lubavi kao o najvećoj katastrofi koja nekoga može da zadesi- iako svi to tako ponekad osećamo.
Sada razmišljam o tome koliko sam dugo vremena gledao u nebo, ne svativši koliko se magijske i iskonske dubine krije u toj gomili zvezda i planeta iznad moje glave. Toliko svetova koje ljudski, empirijski mozak ne može ni da zamisli...Toliko različitih procesa čiju svrhu čovek nikad neće shvatiti... Shvatio sam takođe da svemir nije samo ono što se nalazi iznad naših glava. Naime, počeo sam sve stvari oko sebe da kapiram kao jedinstvene univerzme, zasebne svetove u kojima važe različiti zakoni i čiji je svaki izgled poseban na svoj način.
U poslednje vreme svaku kuću u komšiluku posmatram kao svojevrsni univerzum...
U jednoj od njih živi ona... Još jedan zaseban univerzum čije srazmere tek počinjem da naslućujem...Nekada mi se činilo kao da je njena kuća daleko poput onih kuća koje se naziru sa terase moje sobe...Sada kapiram da je ona, u slučaju da je za tim imala potrebe, mogla da čuje svaku reč izgovorenu u mom dvorištu, svaku kretensku misao koja je, upakovana u celofan jezika, bacana u vazduh oko kuće u uluci Stevana Bozoljca 33/b.
Nije bitno da li se neka udaljenost meri svetlosnim godinama ili jebenim metrima...ponekad i taj prokleti metar udaljenosti može biti daleko kao 100 jebenih svetlosnih godina...jebeno, jebeno...sve mi je nešto jebeno...do jaja je kad ti je sve jebeno...lepo se osećam kad je sve jebeno...tako se valjda postavljaš iznad stvari koje si obeležio dotičnim epitetom...hehe...jebeni univerzum...jebeni bog...da li to znači da sam sad ja iznad boga, da sam ja bog?! Ja sam sve...poseban univerzum...Svoj svet sam stvorio jebeni ja...čekaj malo, šta sad?! Sad, kad sam se, vodeći se istom logikom, stavio iznad sebe samog...Dalje se može ići u nekakvu egzistencijalističku dihotomiju...koga bre boli kurčina za sva ta sranja...
Sad slušam Aeon Spoke...jedna od onih stvari koje me rastavljaju na atome...Jebena muzika...ne volim kada mi neko o muzici govori kao o nečemu čiji je krajnji proizvod podložan logičkoj analizi tipa: „sjajno su spojili melodiju sa tekstom“ i slično... Muzika je nešto što prosto osećaš kao takvo...Nekakva atmosfera koja te dalje pokreće da razmišljaš ili da se prosto osećaš na određeni način...Počeo sam previše da koristim 3 tačke, jel’da?! E, pa boli me kurac Jebite se svi, mamu vam jebem...
Evo vam još: ..., ..., ..., ..., ..., to je za sve seratore koji bi da kenjaju po tome...
Razmišljam nešto o ljubavi...jebem mu mater ako svaka ljubav nije nešto što se posle izvesnog perioda strasti pretvori u prokleti bal vampira...sa samo dva učesnika(sa izuzetkom poligamiijskih vidova ljubavi)... Prokleti parovi... Svi se trude da pred drugima deluju srećno, dok zapravo većinom i sami kapiraju da su postali smrdljiva žabokrečina u kanalu životne neminovnosti... Svima je kao do jaja... Do mojega im je do jaja!!! Samo se uglavnom ljudi plaše da priznaju da je ta kurčeva ljubav jedna obična romantičarska iluzija stvorena sa ciljem da se ljudi stave u društvene kalupe kako bi se njima lakše moglo manipulisati…ovo je trenutak kad sam shvatio da moram sebi da obećam da ću, ma šta mi se desilo, uvek ostati svoj, uvek ostati za većinu kreten, kao što sam oduvek bio…Možda ću se opet zaljubiti…Sad je 3:33…to je pola od 6:66…Tako valjda razmišlja pravi satanista…jebem li ga…
Sad bih valjda mogao da nastavim razglabanje I da postepeno dotičem sve što mi padne na ovu retardiranu pamet...Ali neću večeras. Možda neki drugi put kad se budem ucirkao na sličan način…
Ps Ovo je za Manasiju: BUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUM!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1

Laku noć prijatelji

Malo objašnjenje: Manasija je moj drugar iz srednje škole. Kad je prvi put prelistao tekstove sa ovog bloga, rekao mi je da je sve super, ali da fale nekakve eksplozije, pa sam odlučio da ga malo častim:)