Gde posle?

Kišnog dana neke godine šetao sam ulicama Beograda. Stara zelena mokra jakna i cipele sa rupom na đonu. Kosančićev venac, ulica Zadarska. Stare oronule zgrade, kaldrma, prastare drvene bandere. Da na trotoaru nije bilo parkiranih automobila ta ulica bila bi prava oaza prošlosti. Hodao sam sasvim polako, sa cigaretom u ruci, dok je voda sve više natapala moje čarape. Prošlo je već skoro dva sata odkako sam izašao iz kuće. To sam radio svaki dan. Išao u duge besciljne šetnje, ni sam ne znam zašto. Uvek sam išao istim ulicama. Druge nisam želeo da upoznam. Ništa od onoga što sam zamišljao nije bilo tako lepo kao što sam ga upoznao. Zbog toga nisam imao želju da više ništa i nikoga ne upoznam. Uvek je ono u mojoj glavi bilo lepše. Saznavanje sveta, ljudi, stvari, sticanje novih veština za mene je bilo razočaravajuće. Ni zašta više nisam mario. Vreme, mesto, ljudi, zgrade, ništa me nije doticalo. Moje stanje bilo je potpuna apatija. Niti sam imao želju za životom niti da isti izgubim. Jednostavno bilo mi je svejedno. Imao sam jedva dvadeset godina a osećao sam se tako staro. Život mi nije dao ništa tako da nije imao ni šta da mi uzme. Bio sam čovek samo spolja. Unutra samo prazan bunar u kojem svaka reč predugo odzvanja mešajući se sa drugim rečima praveći tako nestabilnu materiju koja postoji samo da bi me zavarala da sam i ja neko. Ja to sigurno nisam bio. Kiša je i dalje padala. Gradske ptice su bezuspešno pokušavale da se sakriju od nje. Ispuštale su neke čudne zvuke, pištanje pomešano sa lupanjem krila. Poželeo sam da ih nema ali nisam želeo ništa da uradim po tom pitanju. Ne možete me prevariti. Svi su se kretali tako brzo, prolazili su kroz mene zadajući mi one užasne glavobolje. Tražio sam tako malo, ono što mi po knjigama i sleduje. Ništa mi niste dali, svi vi koji ne postojite.
Odjednom kiša je stala. Osetio sam udarac u potiljak Ništa više nisam video. Samo mrak. Mrkli, crni mrak. Pokušao sam da trepćem, osećao sam pokretanje kapaka po očima, sudar trepavica-promene nije bilo. Pokretao sam udove, kretanja nije bilo. Pokušao sam da ustanem, nešto mi je falilo, nisam mogao. Da! Ovo je moj život! Njegova bolesna metafora. Šta god pokušao da uradim promene nikada neće biti. Koliko god se trudio, nikada nije dovoljno. Ali uvek sam osećao da sam tako blizu, da mi treba još samo gram snage i uspeću. Ta blizina je uništavala, masakrirala. Nisi nesposoban, već nisi dovoljno sposoban. To znači da trebaš još da se trudiš bez obzira što ti je rečeno da nikada nećeš uspeti. Društveno prihvaćeno samoubistvo, to je. Zar se to od mene traži?Radije bih umro odmah, molim! Ako vam ne trebam oterajte me! Ne tražite da sam odem, onako je brže, kao u dobra stara vremena. A onda shvatim da imam "zaštitnike". Borce za ljudska prava! Najveće slepce među slepcima! Ja čovek nikada nisam bio, hvala vam i doviđenja.
Ubrzo sam zaspao.
Kada sam se probudio oko mene sve je bilo belo. Bela svetlost, beli zidovi, beli prozori, mlade žene u belim mantilima koje su drvenim klompama lupkale po sobi. Mora da je bolnica. Mirisalo je tako. Pokušao sam da ustanem, nije mi uspelo. Udovi su mi bili tako teški. Kada su videle da se pokrećem žene, koje su izgleda bile medicinske sestre, počele su da lupaju još jače i brže udaljavajući se od mene. Ništa mi nije bilo jasno. Odkud je tamo? Soba u kojoj sam ležao imala je šest kreveta. Tri su bila prazna i bez posteljine. Uz tešku muku uspeo sam da stanem na noge. Bio sam bos a na meni je bila bela spavaćica, bollnička, ustajala. Krenuo sam ka izlazu a nisam znao gde je. Starac koji je ležao u mojoj sobi, odmah do vrata ispratio me je uplašenim pogledom. Lutao sam hodnicima a ljudi su se sklanjali od mene. Par puta umalo nisam pao. Jedva sam išao. Nikada se nisam osećao tako slabo. Posle nekog vremena konačno sam se našao na ulici. Svetlost me je zaslepila. Ispred mene nalazio se veliki bulevar. Mnogo ljudi, mnogo zvukova, dima. Nije mi prijalo. Osećao sam se nekako izloženo. Morao sam da se sklonim. Krenuo sam preko, drhtavim korakom. Noge su me bolele. Ali po prvi put u životu sam radio nešto sa ciljem. Hodao sam samo da bih prešao veliki bulevar. Osećaj je bio izvanredan. Osetio sam kako se menjam. Možda i život nije tako loš. Prijao mi je mlaki asfalt koji je dodirivao moja stopala. Vruć vetar mi je dao snagu. Osmeh se pojavio na mom licu. Iskreni osmeh zadovoljstva, i nade da će konačno biti bolje. Postaću čovek. Stigao sam skoro do pola kad sam iza sebe čuo nejasno dozivanje. Okrenuo sam se. Odjednom čula se prodorna automobilska sirena, škripa guma i odvratan smrad. Osetio sam jak udarac. Leva polovina tela ulazila je u desnu. Mogao sam da čujem lom sitnih kostiju. Kokošiji let, prejako prizemljenje. Svetlost i buka pa mrak i tišina. Je li ovo kraj? Jebiga.

autor: joshibeast 2.1.2007.