Živeo Dan mrmota – dan kada, neposredno pred buđenje proleća, slatki, mesecima hibernirani glodari, konačno izviruju iz svojih zimskuh kućica, ne bi li proverili da li je napolju sve isto kao što je bilo pre nego što su se ušuškali u svoju zimsku postelju. Radoznali su da saznaju da li je nikao još koji tržni centar, da li su kinezi konačno napravili most preko Dunava, i da li je Dinkić komponovao još neku pesmu za Kikija Lesendrića. Ah, da, dok oni tako pomno posmatraju svet koji se tako mnogo promenio od prošlog novembra, ljudi, okupljeni u masama, željno iščekuju da vide samo jednu stvar: da li će ova ljupka životinja ugledati svoju senku. Ako je ugleda, i vrati se u svoju jabinu, to znači da će tek započela godina biti rđava, i da valja otrčati do najbližeg hiper-marketa u nabavku ulja, brašna, mleka u prahu i šećera u kockama. Ako mrmot, pak, tu svoju senku ne ugleda, i ne vrati se u svoj topli brlog, to nedvosmisleno znači da je pred nama sretna i berićetna godina puna osmeha, para i zdravlja. Samo, u poslednjih nekoliko godina, ili decnija, mrmoti su postali lenji i nezainteresovani za spoljni svet, pa sve ređe uopšte izlaze napolje. Razlog za to je jasan: nemaju vremena. Na Prvoj, od 9 se daje turska serija, nakon čega slede Pingvini sa Madagaskara, pa sukcesivni niz kulturno-obrazovnih emisija poput Farme, Velikog brata, Parova, Grand parade, a sve to krunisano emitovanjem druge turske serije. Nema se, sele, vremena za tamo neki izlazak iz kuće, pa ko će onda ostati pored telȅvizora, kako taj bitni pojam izgovara fina gospoda sa Radio-telȅvizije Srbije. Nisu ni mrmoti sisali vesla. Boli ih njihov tanki penis da gube vreme na nas dokone, koji samo čekamo da ugledamo te njihove mekane, pufnaste glavice, ne bismo li doznali hoćemo li ove godine biti srećni.
E, pa, u sledećem životu, daleko bi najisplativije bilo roditi se kao mrmot, i da svi zajedno, od sumraka do svitanja, lepo češkamo nasa mala, cupava, ušuškana jajca. I tako sve do završetka majanskog kalendara.
