Прича о голубу - почетак

Ветар је поново дувао у своје трубе од стакла. Птице су се посакривале под кровове, у страху бежећи од његових обесних тонова. Тада, кад су уплашене, птице сањају, ту под нашим цреповима, шћућурене између оних делова греда које спречавају олује да однесу врхове наших кућа. Оне које не желе да се препусте сновима, крију се на терасама и крововима зграда, јер знају да им сан неће доћи испод крова који нема косину. Зато се птице деле на оне које испод крила крију снове и оне које пуштају ветар да ту греје своје хладне руке. Птице сањари маштају и кад нема ветра, док се ове друге осећају сигурно само кад је време лоше, јер тада имају разлог да се сакрију и побегну од зиме и себе самих. Њихова крила су крта, јер их користе махом за тражење склоништа, за разлику од сањара који се њима уздижу високо, не би ли барем једном успели да пролете кроз облаке. О томе су им, док су им та крила још била мала и слаба, причали старији, како би их научили да воле да лете.
Био једном један голуб. Имао је обично име. Нећу га рећи јер њихова имена нису као наша – њихов корен нема значење, већ само тон. И баш тај тон је оно што једно име чини посебним. Не постоје два иста имена код голубова, као што не постоје ни два иста голуба. Тако је некада било и код људи, али смо временом све више имали потребу да једни на друге личимо, не би ли смо после лакше налазили јединке сличне нама и ратовали против оних који то нису. Тиме што смо се све више једни са другима стапали, дали смо си легитимни разлог да нахранимо свој примитивни его тврдећи да смо бољи од оних других. Не припадати ни једном од раширених типова људи данас, равно је друштвеном самоубиству.

Али да се вратимо нашем голубу...Заправо, он ће се провлачити кроз све приче које ћу даље писати и на крају ће сви знати ко је он заправо. За сада је довољно рећи он један од оних који сањају, и да је у овом тренутку управо под једним од београдских кровова – можда баш под вашим, а да ви тога нисте ни свесни. Заправо, вероватно никада нећете ни бити јер најчешће нико од нас ни не слути да би једна обична птица могла у себи да носи нешто толико вредно као што је то случај са овим нашим малим пријетељем. Заправо, мислим да ни он сам тренутно тога није свестан.
Ипак, ево још једне информације о њему - уколико случајно у свом дворишту, парку или локалном шумарку угледате голуба који стоји на грани брезе, будите сигурни да то није он. Бојао се бреза више него соколова, и радије би се спуштао на земљу, где су вребале огладнеле уличне мачке, него што би си допустио да своја уморна крила само на тренутак одмори у крошњи тог, за нас веома лепог и цењеног дрвета.

Ово се може назвати извесном врстом потраге за њим, а како време буде пролазило, биће све лакше препознати га у маси других, иако се наизглед ни по чему не разликује од осталих припадника своје врсте. Надам се да ће ово писаније резултовати тиме да он коначно буде лоциран и тада ће бити јасно зашто о њему сада пишем.

Београд, 05.06.2012.

Hiperbilirubinemija

Dan kada sam postao mrmot

Danas je sreda. Možda sam ja lud, ali čini mi se da se ova sreda ni po čemu ne razlikuje od potonjeg utorka i ponedeljka. Dani su postali dosadni gmazovi koji više ni zbog čega nemaju potrebu da se razlikuju jedni od drugih. Ili smo, pak, mi ti koji se polako ali sigurno pretvaramo u dosadne, pasivne gmizavce koji više nemaju kurs koga će se držati dok plove tom nepreglednom pučinom okeana svakodnevice. Ne znam, čini mi se da je ipak reč o ovom drugom. Svakodnevno na internetu gledam oglase za posao, te magične stihove koji nama, svršenim studentima, magistrima i inženjerima uporno nude svetlu budućnost popločanu gomilom eura, dinamičnim radnim okruženjima, šansu za napredovanjem i ličnim i profesionalnim ostvarivanjem. To me podseti na onu epizodu South park-a, onu u kojoj Rendi, Stenov ćale igra igricu Heroin Hero, gde je na ekranu jasno prikazana ruka koja se uporno bocka iglom, dok igrač pokušava da stigne nekakvog slatkog, nasmejanog zmaja. Cela fora je u tome što tog zmaja niko živ ne može da uhvati, dok se igra zapravo zasniva na sve besomučnijem ubadanju u fiktivnu venu, uz konstantno probijanje kože sazdane od gomile piksela na ekranu. A na TV-u radikali, naprednjaci, demokrate i liberali ispredaju iste idilične stihove o blagostanju, pravdi, jednakosti... U suštini, isti djavo kao i sa onim oglasima za posao. Izgleda da se najisplativija delatnost danas u Srbiji zasniva na promovisanju složene veštine, u istoriji umetnosti poznate pod nazivom „prodavanje muda za bubrege”. To ne može, niti je ikad mogao svako. Ova prefinjena umetnost, oduvek je bila rezervisana za one, od Boga obdarene magičnim nedostatkom skrupula, uviđavnosti i svesti o društvu kom pripadaju. Blagosloveni bili – oni su jedini koji ovo, korovom kolotečine obraslo društvo, čuvaju od bujice apatije koja se, poput kanalizacije u Krnjači, sve brže širi među našim zgradama, kućama i ulicama. Da nije njih, mi ne bismo imali koga da mrzimo, kome da se smejemo i čemu da se nadamo. Tadiću, hvala ti što nam čuvaš Kosovo, Dačiću, hvala što se na ulicama ovog lepog grada osećamo bezbedno, Đilase, hvala što na istim tim ulicama ne gazimo po smeću, fekalijama i prebijenim homoseksualcima, i naravno - Tomo, hvala ti što brineš za istinu i pravdu, i probleme nezaposlenih, i hvala ti što povremeno pred kamerama ljubiš malu decu – ljudi to sve manje rade... Mislim, ima takvih, ali ih iz nekog razloga gosn Dačić neprekidno hapsi... Hvala svima vama koji se svakodnevno, od jutra do večeri, trudite da se mi osećamo ponosnima zbog toga što živimo o ovoj našoj lepoj Srbiji međ' šljivama.
Živeo Dan mrmota – dan kada, neposredno pred buđenje proleća, slatki, mesecima hibernirani glodari, konačno izviruju iz svojih zimskuh kućica, ne bi li proverili da li je napolju sve isto kao što je bilo pre nego što su se ušuškali u svoju zimsku postelju. Radoznali su da saznaju da li je nikao još koji tržni centar, da li su kinezi konačno napravili most preko Dunava, i da li je Dinkić komponovao još neku pesmu za Kikija Lesendrića. Ah, da, dok oni tako pomno posmatraju svet koji se tako mnogo promenio od prošlog novembra, ljudi, okupljeni u masama, željno iščekuju da vide samo jednu stvar: da li će ova ljupka životinja ugledati svoju senku. Ako je ugleda, i vrati se u svoju jabinu, to znači da će tek započela godina biti rđava, i da valja otrčati do najbližeg hiper-marketa u nabavku ulja, brašna, mleka u prahu i šećera u kockama. Ako mrmot, pak, tu svoju senku ne ugleda, i ne vrati se u svoj topli brlog, to nedvosmisleno znači da je pred nama sretna i berićetna godina puna osmeha, para i zdravlja. Samo, u poslednjih nekoliko godina, ili decnija, mrmoti su postali lenji i nezainteresovani za spoljni svet, pa sve ređe uopšte izlaze napolje. Razlog za to je jasan: nemaju vremena. Na Prvoj, od 9 se daje turska serija, nakon čega slede Pingvini sa Madagaskara, pa sukcesivni niz kulturno-obrazovnih emisija poput Farme, Velikog brata, Parova, Grand parade, a sve to krunisano emitovanjem druge turske serije. Nema se, sele, vremena za tamo neki izlazak iz kuće, pa ko će onda ostati pored telȅvizora, kako taj bitni pojam izgovara fina gospoda sa Radio-telȅvizije Srbije. Nisu ni mrmoti sisali vesla. Boli ih njihov tanki penis da gube vreme na nas dokone, koji samo čekamo da ugledamo te njihove mekane, pufnaste glavice, ne bismo li doznali hoćemo li ove godine biti srećni.
E, pa, u sledećem životu, daleko bi najisplativije bilo roditi se kao mrmot, i da svi zajedno, od sumraka do svitanja, lepo češkamo nasa mala, cupava, ušuškana jajca. I tako sve do završetka majanskog kalendara.

Povratnički blog(od glagola povratiti) ili Kako sam popizdeo na kapitalizam

Mislio sam da napišem nekakav uvod u ovo što sledi u tekstu ispod - da bi onome ko čita(ako takvih ima) bilo lakše da skonta psihofizičko stanje u kom sam bio dok sam pisao. Ali odličio sam da ne stavljam nikakav uvod ili objašnjenje, jer mi je stvarno pun ovaj moj muški organ od silnih objašnjenja i uvoda koje svakodnevno moram nekome da dajem, pa vam, eto, na uvid dajem ovaj skromni tekst, a vi ga čitajte ili ne čitajte, meni je svejedno.

Gledam nesto ove sitne rupe u parketu, razmišljajući o tim stvorenjima koja su brižljivo radila na prokopavanju tih tunelčića...i kapiram koliko bi putarima bilo lakše kad bi, umesto da tunele prokopavaju ogromnim mašinama i dinamitom, prosto jeli kamenje i stenje kroz koje put treba da prođe. Ne znam da li su za bušenje parketa u mojoj firmi krivi termiti ili je reč o nekim drugim insektima...ne razumem se u bube, ali sam siguran u jednu stvar – ta stvorenja prosto zabole za sve drugo na svetu: za rat u Libiji, svetsku krizu, gubitak posla, i za to što reke u Japanu sad svetle u mraku...
Biti buba je carski – ona jedna ganglija koja im prolazi kroz telo, nedovoljnog je kapaciteta da bi stvorila svest o bilo čemu osim o tome da treba jesti, kenjati i razmnožavati se... Kapiram da je mnogo lepo kad ti se život svodi na nekoliko prostih radnji koje se međusobno smenjuju u večnoj igri zvanoj opstanak...cak i ako se te radnje u 50% slučajeva zasnivaju na izlučivanju fekalija iz glave ili nekog drugog kretenskog dela tela.
Sad zamišljam situaciju: Muž termit se vraća kući sa posla, sa sve malenom kacigom koju i dalje drži na glavi:
MUŽ TERMIT ŽENI TERMITICI: Zdravo draga, vratio sam se.
ŽENA: O, dragi, baš sam se pitala kad li ćeš doći. Požuri, ohladiće ti se parket – tek što sam ga pojela, svarila i ponovo izbacila tebi u tanjir. Baš je onako kako voliš – sa više ljige.
MUŽ: Mmm, ti baš znaš kako da uljigaviš jelo. Baš mi to treba posle napornog dana na parketolomu. Gde su deca?
ŽENA: Otišla su kod Gundeljovića, naručili su sranje iz restorana, pa ce zajedno da gledaju kako bogomoljka jede svoju decu – daje se na TV Bubomaniji.
MUŽ: Mislim da ne bismo više smeli da ih puštamo da gledaju te rijalitije, zatupeće im ganglije. Ja lično ne mogu više da ih podnesem otkad smo svi zajedno išli na Farmu, da gledamo Ognjena Amidžića uživo, pa smo se svi porodicno ispovraćali kad je ušao u prostoriju...stvarno nisam znao da nedostatak inteligencije i neukus mogu tako da smrde...
Sad je došlo vreme da se vratim u realnost koja nije toliko zabavna kao bube koje povraćaju od pojave izvesnih televizijskih voditelja. Uzimam kaput sa rasklimane fotelje na kojoj sedim već 11 sati, i gazim po istom tom parketu koji su nečiji vredni zubi pažljivo oglodavali, kako bi obezbedili hranu, stan i prostor za kopulaciju i ispustanje crevnog sadržaja. Otišao sam kući.

Da sam Desanka, da sam ljut, da sam politički angažovan

Ćuti, ne govori

Pusti da tišina ispuni vazduh oko nas

Da mir, makar kratko

Ponovo ovlada našim crevima

Ćuti, jer ti imaš moć

Upotrebi je jednom pravo

Jer uskoro odlaziš zauvek,

Tamo gde si glupošću sam zacrtao

Ćuti i ne govori,

Jer ovo nije ljubavna pesma

I nema veze što ti je zelena majica,

Na grudima tesna

I nema veze što znaš lepo da mi kažeš,

Upakuješ, izmeniš, slatko slažeš

I nema veze što će sutra biti bolje,

Kada danas mrtvi jedini mogu da se zadovolje

Ćuti i ne govori

jer odlaziš jednom za svagda

nadam se da moja duša nikada neće

upoznati takvog smrada

Odlazi, lažno i prazno obećanje,

I glupoga snu o sreći...

Jebem li ti mater u pičku!

Autor: Joshibeast

Kratka ali tužna pesma o ježu

Lutao je ceo sat
ceo dan
ceo vek
jedan jež

Tugovao jer je baš
pored svih
samo on
bio bež

Iznenada u rečicu
u bistricu
u vodicu
on se vin'o

Revoltiran što je samac
što je jedan
(sad je mamac)
jež albino

Autor: Amelie

Predaja pobede

Belo parče papira... Izazov! I to izazov za svakoga, primećujem u poslednje vreme. Malo je onih koji se ustručavaju da naruše predivnu belinu papira. Ali takvi smo mi, do kraja hrabri! Ni jačih se nismo plašili, a sad, kao, treba da ustuknemo pred negarantovanim pravom papira. Jebite se svi beli papiri!!!
Ma, ni ja u stvari nisam nešto bolji od svih tih koji žvrljaju i lupetaju gluposti, koje od milošte vole da nazivaju svojim mislima. Ja mislim da su oni idioti, a i oni dozvoljavaju sebi da misle...Jedini ko nema pravo žalbe je papir. Da li ste se ikad pitali da li papir želi da ostane beo, da li ga povređujete time što bacate na njega ostatke svog života, ili onoga što biste hteli da bude vaš život? Naravno da niste! I za veće stvari vas boli kurac.
Ali to nije u redu!!! NE!! Svršavaš po nekome a on ti ne govori da li mu to prija ili se toga gadi! Jebeš mrtvaka!
Ali opet, izgleda da sve nas to pali. Eto imamo nešto zajedničko.
Dok sam se spremao da počnem da pišem nešto, pretvorio sam se u borca za prava papira.
Jebeš mi mater moram to da patentiram, inače će me sjebati neki NGO i uzeti mi gomilu para. Gadni su to kučkini potomci.
Iskreno, i meni se jebe za to da li ovaj papir pati što ja ostavljam svoje tragove po njemu, belom i do malopre nejebanom.
Nešto sasvim drugo mi pada na pamet. Danima mi se vrti po glavi i nikako da odjebe. Prvo sam mislio da je to neka suluda misao i da će otići sa prvom podnevnom spoznajom spoljašnjeg sveta, kao i svaki mamurluk. Ali ne! Tu je i dalje! Pokušao sam da se tuširam hladnom vodom, pijem ono govno u kome pliva pokvareni kupus od koga se posle pravi orgazmična sarma, šetam go po hladnom, ali ne, ništa. Odlučio sam, da se u skladu sa ratničkom tradicijom svog naroda, predam.
I evo me, tu sam, priznao sam sebi tu strašnu istinu. Još gore, prihvatio sam je kao svoju.
A čudno je, sve vreme stoji pored tebe, vešto je obilaziš glupim mačo tripovima i bežiš od nje. Ali to nije zato što si šmeker. Nisam ja držao gard zato što sam bokser, nego zato što sam pička.
Čudno je koliko drugačije posmatraš svet bez tih podignutih pesnica. Valjda čovek u jednom trenutku shvati da ne treba baš na sve dizati šaku. Posebno ne na stvari koje u stvari jesu najgotivnija keva svih do jaja stvari. Možda ću nekome zvučati pičkopaćenički, ali savršeno me boli kita. Volim i do jaja mi je!!!
Probaj i ti seronjo!
I svi vi koji mislite da serem, probajte da poslušate malo sebe, razmislite zašto ste nadrkani i nervozni. Zbog sjebane zemlje, loših fakulteta, malih plata?! Ne, sjebani ste zato što ste pičke! Pička je jako lepa stvar ali joj je u opisu radnog mesta da bude jebana.

Rashid, 2. mart 2010.

1-2

Danas je sve lepo.
Ptice sijaju i sunce cvrkuće.
Posao je došao sa moje majke.
Arhitektonski projekat je završio mog brata.
Ispit je spremio mene.
Hrana je pojela mog oca.
Rakija je popila moje drugare.

Jebač je zatvorio vrata svog gnezda.
Neko će sad da ga jebe.

Matora kurva iz noćnog sto keca,
plaća jadnom poluretardiranom noćnom čuvaru
za to što mu je popušila mlohavu karu.

Kartonske kutije, nabacane i pohabane,
spavaju ispod klošara koji smrdi na neoprana jaja i
skoru smrt.

A na RTS-u i dalje peva Extra Nena...