Povratnički blog(od glagola povratiti) ili Kako sam popizdeo na kapitalizam

Mislio sam da napišem nekakav uvod u ovo što sledi u tekstu ispod - da bi onome ko čita(ako takvih ima) bilo lakše da skonta psihofizičko stanje u kom sam bio dok sam pisao. Ali odličio sam da ne stavljam nikakav uvod ili objašnjenje, jer mi je stvarno pun ovaj moj muški organ od silnih objašnjenja i uvoda koje svakodnevno moram nekome da dajem, pa vam, eto, na uvid dajem ovaj skromni tekst, a vi ga čitajte ili ne čitajte, meni je svejedno.

Gledam nesto ove sitne rupe u parketu, razmišljajući o tim stvorenjima koja su brižljivo radila na prokopavanju tih tunelčića...i kapiram koliko bi putarima bilo lakše kad bi, umesto da tunele prokopavaju ogromnim mašinama i dinamitom, prosto jeli kamenje i stenje kroz koje put treba da prođe. Ne znam da li su za bušenje parketa u mojoj firmi krivi termiti ili je reč o nekim drugim insektima...ne razumem se u bube, ali sam siguran u jednu stvar – ta stvorenja prosto zabole za sve drugo na svetu: za rat u Libiji, svetsku krizu, gubitak posla, i za to što reke u Japanu sad svetle u mraku...
Biti buba je carski – ona jedna ganglija koja im prolazi kroz telo, nedovoljnog je kapaciteta da bi stvorila svest o bilo čemu osim o tome da treba jesti, kenjati i razmnožavati se... Kapiram da je mnogo lepo kad ti se život svodi na nekoliko prostih radnji koje se međusobno smenjuju u večnoj igri zvanoj opstanak...cak i ako se te radnje u 50% slučajeva zasnivaju na izlučivanju fekalija iz glave ili nekog drugog kretenskog dela tela.
Sad zamišljam situaciju: Muž termit se vraća kući sa posla, sa sve malenom kacigom koju i dalje drži na glavi:
MUŽ TERMIT ŽENI TERMITICI: Zdravo draga, vratio sam se.
ŽENA: O, dragi, baš sam se pitala kad li ćeš doći. Požuri, ohladiće ti se parket – tek što sam ga pojela, svarila i ponovo izbacila tebi u tanjir. Baš je onako kako voliš – sa više ljige.
MUŽ: Mmm, ti baš znaš kako da uljigaviš jelo. Baš mi to treba posle napornog dana na parketolomu. Gde su deca?
ŽENA: Otišla su kod Gundeljovića, naručili su sranje iz restorana, pa ce zajedno da gledaju kako bogomoljka jede svoju decu – daje se na TV Bubomaniji.
MUŽ: Mislim da ne bismo više smeli da ih puštamo da gledaju te rijalitije, zatupeće im ganglije. Ja lično ne mogu više da ih podnesem otkad smo svi zajedno išli na Farmu, da gledamo Ognjena Amidžića uživo, pa smo se svi porodicno ispovraćali kad je ušao u prostoriju...stvarno nisam znao da nedostatak inteligencije i neukus mogu tako da smrde...
Sad je došlo vreme da se vratim u realnost koja nije toliko zabavna kao bube koje povraćaju od pojave izvesnih televizijskih voditelja. Uzimam kaput sa rasklimane fotelje na kojoj sedim već 11 sati, i gazim po istom tom parketu koji su nečiji vredni zubi pažljivo oglodavali, kako bi obezbedili hranu, stan i prostor za kopulaciju i ispustanje crevnog sadržaja. Otišao sam kući.