Priča o saksiji

Tada sam bio Neša koji ide u sedmi razred osnovne škole Veljko Vlahović. Sad se škola valjda zove Rade Drainac, jebem li ga...Bio je prelep majski dan, jedan od onih kada ni najveći problemi nisu toliko veliki...Bio sam dežurni učenik, ceo dan sam morao da presedim u jebenoj klupi koja je stajala odmah kod velikog ulaza škole, tik pored prostorijice u kojoj su tetkice kuvale kafu i žvakale svoje proste razgovore, odlažuci posao u korist još jednog srka svoje odvratno jake kafe. Ne znam zašto, ali imao sam neki trip da ni jedna od njih nema dece, jer je ta kafa koju su kuvale delovala tako gusto da je bilo čudno kako su te žene jos žive, da ne pričam o tome kako sam sa smeškom zamišljao da iz njihovih stomaka može izrasti samo novo drvo kafe. Ko zna, možda su i one tako nastale, ali su vremenom, pod uticajem društvenog, ili nekog drugog kretenskog faktora, počele da liče na svoje majke, tetkce...Možda je njihov izgled bio samo iluzija, možda smo ih samo mi videli kao ljude, pardon, tetkice, dok je zapravo u toj prostoriji stajalo par stabala drveta kafe u plavim mantilima...
Ovakvim i sličnim mislima, ubijao sam vreme koje je i pored toga teklo neshvatljivo sporo. S vremena na vreme, ulazio bi neki roditelj, pitao za neku učionicu, ja bih ga upućivao, naravno pogrešno, jer se nikad nisam potrudio da previše upoznam tu depresivnu zgradu koja je još uvek smrdela na vreme kada su deca nosila crvene marame...Nekad bi na ta vrata ulazili prodavci nekakvih glupih dečijih knjiga ili neke beskorisne školske opreme za koju je svu normalnu decu savršeno bolelo dupe. Neki su čak i meni pokušavali da uvale nešto od tih govana koja su nosili u svojim ogromnim, prastarim torbama, koje su pre ličile na poštanske vreće... Trudio sam se takodje, da ne gledam previše onu odvratnu decu koja su ponekad prolazila pored mene, većina mi je delovala tužno i neuhanjeno...Iako to i nije bilo toliko davno, čini mi se da deca sada izgledaju manje socijalno, iako će verovatno izrasti u slične kretene... Sve mi je nagoveštavalo da me čeka glup, dug i potpuno besadržajan dan sa utrnućem dupeta kao vrhuncem. Zapravo, tako je i bilo. Ništa bitno se nije desilo. Nekih pola sata pred kraj smene, već sam se spremao da ranije uhvatim krivinu, i zapalim iz tog sivila koju su ljudi zvali škola... Već sam krenuo da ustajem, kad je na vrata ušao jedan dekica. Bio je uredan, što je bilo neobično za jednu sredinu poput ove moje. Nosio je braon cipele, koje su delovale iznošeno, ali očuvano, uredno opeglane braon pantalone, sako koji se sa njima odlično slagao, i belu košulju koja, za razliku od košulja velikog dela penzionera koje sam sretao, nije na sebi imala fleke od hrane. „Glupi matorac, sad je našao da uđe“, pomislio sam. Ali za divno čudo, nije me davio kao što su to radili neki pre njega. Rekao mi je samo da traži unuka, pitao sam ga da li zna gde je, na šta je on ljubazno odgovorio da zna i zahvalio mi se. Otišao je ka unuku, dok sam ja krenuo prema vratima koja su vodila ka onome što je ostalo od onog sunčanog prolećnog dana...
Nekoliko dana kasnije, potrefilo se da sam trebao ponovo da dežuram, ovog puta umesto jednog druga koji nije taj dan došao u školu. Ponovo sam prikovao guzicu za neudobnu školsku stolicu fiksirajući laktove za išaranu površinu klupe koja je tu stajala. Opet me je čekalo razmišljanje o reprodukciji tetkica... I to je postalo dosadno. „Al dobro, barem ne moram na časove“ , mislio sam. Dan je nekako prolazio, a ja sam samo čekao trenutak kada ću završiti sa žuljanjem trtične kosti, i ponovo proći kroz ta magična vrata koja su, kada bi se kroz njih izlazilo, vodila u slobodu. Pola sata pred kraj smene, pokupio sam stvari, stolicu pribio uz klupu, i polako počeo da se išunjavam, tako da ne vide tetkice koje, pored toga što sede,toroču i piju kafu, umeju i da kenjaju za bilo šta, pa i za ovo što sam ja upravo trebao da uradim. Tek što sam napravio prvi korak, na vratima se pojavi čovek. Bio je to isti onaj matorac od pre neki dan. Sad sam morao da se vratim, jer su i ona kafopijeća stvorenja digla pogled sa svojih šoljica. Učtivo me je pozdravio sa „dobar dan“, i rekao kako je ponovo došao da vidi unuka. Ovog puta, nije baš u istom trenutku otišao svojim putem, već je tiho, onako više sebi u bradu, prokomentarisao vreme koje je bilo sve vrelije i sparnije. Pošto nisam imao volje da sa njim pričam o vremenu, samo sam potvrdno klimnuo glavom, i usmerio pogled na drugu stranu. I on se okrenu, pošavši polako tamo gde je i krenuo. Dok se okretao, promrmljao je nešto tipa: „Valjda ga još neko zaliva“. „Kakav izlapeli car“, rekoh u sebi . „Zalićeš svoje penzionerske biljke kad se za pola sata vratiš kući“. I pored toga, delovao mi je nekako simpatično, dobrodušno. Opet sam zapalio ranije.
Posle par dana, ponovo sam dežurao na istom mestu, jer mi se sad osladilo da ne idem na časove, pa sam ponovo izmujlao da nekoga menjam. A i dobio sam novu inspiraciju: domara, koji je isto u blizini imao svoju radionicu. Jednom sam video da u njoj drži ogromnu Titovu sliku, veću od njega samog. To mi je bilo smšno, pa sam počeo da zamišljam kako u toj radionici drži i samog Tita. Ne, on nije umro osamdesete godine, već ga je iz bolnice oteo naš domar, odveo ga u radionicu, lečio poljlupcima i čajem od luka. Kad je ovaj ozdravio, zatvorio ga je u orman- njegov lični Tito. Ponekad sa njim ima sex. „Sad ima preko sto godina“, pomisljao bih. Domar se baš trudio da ga održi u životu. Tako je teklo vreme u holu škole Veljko Vlahović u Borči. Tetkice sam već počeo blago da zajebavam da su lenje...
Pola sata pre kraja moje smene, pojavio se on. Bio je uredan i pristojan kao i do sada. „Idem do unuka“, reče. „Samo napred“, odgovorio sam mu sa smeškom. Ovaj put nisam žurio da odem napolje, pa sam ostao da sedim, prateći dekicu pogledom. Iz nekog kretenskog razloga, umesto ka učionicama, on se uputio ka unutrašnjem dvorštu skole. Ono je bilo smešteno u sredini škole koja je bila oblika kocke. Tu je domar odlagao lopate, kolica, nekakve daske, a bilo je tu i par nekakvih zakržljalih žbunova koji su se svojom ružnoćom sjajno uklapali u okolinu. Starac je došao do vrata koja su vodila u dvorište, pokušao da ih otvori, a ona su bila zaključana. Šta koji đavo trazi tamo?
Vratio se do tetkica, nešto im rekao, i za par trenutaka, meni je uvaljen kljuc od tih zaključanih vrata.„Ajde, leba ti sine, idi ti otljučaj čoveku, mlađi si“, uz licimerni smešak reče najbradavičavija tetkica dok se izvijala da mi da ključ. Njima izgleda nije bilo čudno to sto matorac traži unuka u tom sranju od dvorista u koji deca inače ne mogu da ulaze.Otišao sam do vrata , otključao ih, i propustio simpatičnog penzionera. Umesto da se vratim za klupu, ostao sam da vidim šta radi taj matori izlapeli car. Cim je ušao, pogledao je levo od vrata. Nešto je tražio... Kad je shvatio da toga tu nema, promrmljao je nešto što je ličilo na psovku. Zatim je krenuo da šeta po tom prostoru punom domarovog smeća tražeći to što mu je trebalo...Šetao se desetak sekundi, a onda se nasmejao i rekao:„A tu si! Gde su te to stavili, idioti. Pa oni b trebali da znaju da ti ovde sunce direktno bije u lice. Mogao si da izgoriš, mali moj. Kakav ti je bio dan? Jel te nego dirao? Jel li učiteljica bila dobra prema tebi? Gledao sam ga i nisam znao šta da mislim. Nagnuo se i u ruke uzeo nekakvu saksiju sa malenom zelenom biljčicom koja je štrčala iz nje.
Da li bi iko znao šta da misli u takvom trenutku?! „Doneo sam ti vode da piješ, sunce dedino“, nastavio je, sipajući sadržaj nekakve flašice u saksiju. „Jako je vruće napolju. Baka te pozdravlja i kaže da joj nedostaješ. Ona je malo bolesna, pa ne može ovih dana da dođe da te vidi. Ćim joj se malo zaleči kuk...“ U tom trenutku, prišla mi je tetkica, ona ista sa bradavicama, i pozvala me unutra.„ Znaš, njemu je unuk umro prošle godine, prava nesreća“ rekla je. „Glupa kurvetino!!! Samo si mi ti falila da mi objasniš razmere onoga što sam već naslućivao“, pomislih. „Mali je išao u drugi razred ove škole, a onda se odjednom samo srušio dok je išao da domaru donese čekić iz ovog dvorišta“. „Valjda je imao bolesno srce“.
Zaista nisam želeo više da znam detalje, sve mi je bilo jasno. Ipak tetkica je šapatom nastavila: „Čim se to desilo, deda je došao i zamolio nas da u dvorište stavi tu saksiju za koju je rekao da je njegov unuk“. „Zalivaću je svaki dan“, „rekao nam je tad“. „U početku je dolazila i njegova žena, al ona je sad nešto bolesna“.
Nisam joj ništa odgovorio, već sam samo tiho krenuo ka izlazu škole. Kad sam izašao, seo sam na stepenice i počeo da posmatram decu koja su se igrala u velikom dvorištu. Pogledao sam u ono vedro nebo bez oblaka. Ptice su bezbrižno letom sekle vazduh. Na zemlji, psi lutalice su njuškali oko kontejnera, ulicom su šetale neke majke sa decom, a deca u školskom su jurila loptu ili jedni druge...I dok je svet normalno živeo po tom lepom danu, jedan dekica je razgovarao sa svojom saksijom...

Autor: Hiperbilirubinemija, april 2009.