Ljubomora

Kišnog jesenjeg poslepodneva sa voljenom ženom sedeo sam u prijatnom ambijentu jednog kafea. Sedeli smo za malim okruglim stolom odmah do izlaza. Tamno braon lakirano drvo, topli gorki čaj, Koltrejn na radiu. Ulicom su užurbano prolazili ljudi, noseći iznad glava mokre kišobrane. Ona me gleda svojim crnim očima, drži me čvrsto nežnom belom rukom. Kosa joj je čvrsto vezana u mali rep. Njena napućena usta delovala su nepresušno. Kao da se iz njih može isisati još hektolitar nektara čiste ljubavi. Već duže vreme nisam pomislio ni na jednu drugu. Sve su bile tako prozirne a u isto vreme nekako prljave. Oslepeo sam. Druge žene su me doticale isto koliko i bandere pored puta. Bio sam svestan da posle nje više ništa neće biti isto. Zato sam već duže vreme radio sve samo da bih je zadržao. Iako mi je uvek bila blizu na gotovo istom odstojanju ja sam imao osećaj kao da je gubim. Svaki muškarac koji prolazi ulicom kao da hoće da mi je oduzme, da je odvede od mene i da joj pruži sve ono što ja ne mogu. To me je ubijalo. Već dve godine je se tako osećam. Branim sebe od njih braneći nju. Ona je postala ja, a njihova smrt mi sa nametala kao jedino rešenje. Čovek svašta radi kada je zaljubljen. Mora da sam ih ubio oko pedeset. Nikada joj nisam priznao šta sve radim zbog nje, žene ne vole ljubomorne muškarce.
Ali tog popodneva nešto se u meni promenilo. Puklo je onako jako uz kratak eho u mojoj glavi. Pogledao sam u ruku koju drži moja svetica. Bila je krvava. Uprljana krvlju nedužnih ljudi koje je kao opasnost markirao moj i previše bolesni um. A ona me je volela. U normalnoj fazi moga života sve što je ona radila ukazivalo je na to koliko je njena ljubav prema meni čista. Tada sam bio siguran da sam ja jedini u njenom životu. A onda se čini mi se, zbog njene prevelike ljubavi, u meni razvio još jedan čovek. Taj čovek bio je svestan nedostataka ovog prvog. Bio je svestan da je ona i previše dobra za njega, i da treba da učini sve samo da bi je zadržao. Bio je svestan ali i bolestan. Ozbiljno poremećen, nije birao metode. On je taj koji je ubijao. Nažalost i on je bio ja.
Tog popodneva došlo je do prvog i poslednjeg sukoba među njima. Stigao sam samo da ustanem od stola, da je privučem sebi i strasno poljubim, kao nikad da tad. Išao sam ka toaletu i mogao sam da osetim njen zbunjeni pogled na leđima. Tada je poremećeni za neprijatelja markirao obogaljenog. Hiljadu reči u jednoj sekundi, milion kontradiktornih teza. Mozak se deli na dva dela da bi se ponovo sklopio. Električno pražnjenje. Užasan netelesni bol. Slika njenog lica, zamrljana, izbrisana. Sećam se samo belih pločica toaleta, mirisa lavande, guste krvi, mog anđela u crnom i nekoliko bolnih, tupih i zastrašujućih udaraca grumena zemlje o moj sanduk.

(6.1.2006.)

autor: joshibeast