Rekli su mi da je za stvaranje potrebna tuga. Hm…u redu. Pozvaću nju koja ne postoji, tu ću biti ja da je pogledom skidam, oblačim, da joj dodajem i oduzimam, da je bojim, okrećem i savijam, da joj nežno priđem i oholo se odgurnem od nje, da joj namignem, da je ogrebem, da prislonim lice na njeno telo. Onda ću da izađem iz sopstvenog tela i iz daljine da posmatram mlitavi trupac koji sedi nalakćen i bezizrazno gleda u nju koja zapravo nije tu. Neko je pominjao tugu?
Lažov mi je rekao da je za stvaranje potrebno piće. Rakiju je ispekao koščati gorštak, suv, visok, mrk , ljutit. I pogled mu je bio koščat, a jezik gorak. Uvek je nosio vuneni džemper i uvek ga je skidao kada je radio otkrivajući svoju mlečnu kožu i svoju usukanu figuru. Čak I zimi, kad se ledi vazduh, kada se lede suze i zelje, kada je i osmeh leden, kada svi poružne i mršte se pod naletima jakog vetra, on bi, usred posla skinuo tu krpu od oštre vune i pustio svoje telo da isparava. Izgledao je kao da ga to oslobađa. Uživao je u sebi. Ta rakija je sada predamnom. Pijem je. Peče me, guši, trga mi sluzokoze, probija prepečenica svoj put ,a telom mi se širi toplota, toplota gorštakovog bića. Neko je pomenuo piće?
Hodao sam krivim putem, i načuo da je za stvaranje potreban dim. Napravio sam ognjište i na njega bacio jednu sliku, malo kose, njene čipke, neke bedne suze, svoje note, polio sam ognjište rakijom, ljutom. Zvuk i miris šibice, plamen na kraju drvceta koje leti i začinje vatru. Gusti beli dim zahvata prostoriju. Grebe me, štipa mi oči, pojvaljuju se suze. Opet odlazim iz svog tela i posmatram. Vidim sto, stolicu, jednu čašu… Soba bez dima, pusta praznina, samo čovek koji jeca.
Autor: Straja_bass
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment