Trepavica

Zubi su joj bili krivi i požuteli od nikotina.Odmah je odbacio pretpostavku da je u dvadeset i nekoj.Trideset je sigurno imala,najmanje,a o svemu posle toga nije želeo da razmišlja.Desna jedinica je bila vidno isturena u odnosu na levu-zabeležio je sliku kada se obratila čoveku pored.Mislio je o tome kako sigurno štrči kada se nasmeje,kako se samo taj jedan zub zariva u donju usnu.Predivno.Imala je onaj suludi sjaj,koji mažu klinke iz njegove srednje.Tone sjaja.Sjaj koji mu je ostajao na obrazu kada ga poljube,sjaj koji bi mu potpuno ulepio usne kada on poljubi njih.Mrzeo je da se ljubi sa njima.Ustvari,generalno je mrzeo da se ljubi.Uvek je više voleo zagrljaj.Ali poljupci su bili deo dogovora.
Imala je ljubičastu kosu.Nije udata,definitivno.Ne možeš imati ljubičastu kosu i biti u braku.Tamo negde posle dvadeset pete sve postanu crne ili plave.’Normalne’.A možda i jeste udata.Možda već ima dvoje dece i jedna je od onih kul mama,i onda kad porastu svi će visiti kod njih,pušiti travu zajedno i govoriti’kako ti je keva kul’.Iz slušalica je dopirala neka dernjava,nije uspeo da je identifikuje,samo se povremeno čuo jak bas koji bi ispratila malim udarcima stopala o pod.Čoveče,trideset-i-neštogodišnja rokerka.Pankerka?Metalka..?Nije mogao da je provali.U crnoj haljini možeš da budeš sve.
Slušalice su omogućile da posmatranje bude nesmetano.Bila je potpuno zaokupljena muzikom.Pitao se da li uopšte oseća mirise,da li vidi,da li je svesna toga da je neki ćelavi klinac sa bušnim patikama posmatra.Nije?Odlično.
Jedan pramen kose joj je stalno padao na čelo,a ona ga je uvežbanim pokretom ruke sklanjala,ali opet bi padao.Opet.Bio je uveren da,kada bi mu dozvolila da on stavi taj pramen iza njenog uha,sigurno bi tamo i ostao.
Ispod pramena je virio red crnih trepavica.Ogromnih.Pokušavao je da se seti da li je ikada video veće trepavice.Mogla je da se briše prašina njima.Moglo je da se stane ispod njih kad pada kiša.To su bile stvarno velike trepavice.
Prvo je pomislio da se zove Sofija.Nije izgledala kao Sofija.Mirisala je previše jako za Milu.Ana je obično.Zvaće je Trepavica.
Mali mladež iznad Trepavicine usne dao mu je povod da je zamisli u pozorištu.Razmišljao je da li je pravi,ili je svakog jutra ustajala malo ranije da ga nacrta na istom mestu.Možda je to radila pred izlazak na scenu,ponavljajući tiho svoj deo teksta.A možda je mladež bio pravi a ona je radila kao računovođa u nekoj dosadnoj beloj kancelariji gde niko nije zalivao cveće.
Trepavica je prekrstila ruke.Postaje joj dosadno.Stavila je ruke na kolena.Mršava je.Noktom levog kažiprsta počela je da guli bordo lak sa ostalih noktiju.To ga je izluđivalo.Delovalo je gotovo bolno,a isprekidani zvuk ljuštenja ga je izuzetno nervirao.Ona ga nije čula od muzike i on joj je zavideo.Želeo je da podele slušalice.Želeo je da vole iste pesme.Želeo je samo da taj odvratni zvuk prestane.
Posmatrao je njene grudi,vrat,i te prokleto duge trepavice.Skinula je slušalice.To je to.Sada treba nešto da je pita.Sada treba da bude duhovit ali nenametljiv,simpatičan,toliko originalan da će morati da mu saopšti kako je izrazito zreo za svoje godine.

Ustala je.Recineštorecineštorecinešto.Nije mogao da odvoji pogled od ljubičastog.Sada je već bio potpuno siguran da nema manje od trideset.Koga briga.Samo progovori.Pitaj je koliko je sati.Pitaj je bilo šta.Kreće.Čovek do nje ostaje da sedi.Dobro je,nisu zajedno.Pitaj je da li ima cigaru.Klošaru jedan,otimaš cigare matorim ženama po Beogradu.Ma baš te briga samo reci NEŠTO!
Gazi ga.Trudila se da preskoči njegovo stopalo ali kočenje je previše naglo i njena desna noga pritiska stranicu njegove pocepane zelene starke.Okreće se.Gleda ga pravo u oči.17.mart u 18:34,a ona ga gleda u oči.
Ne kaže ’izvinite’.Ne kaže ’izvini’.Vrata se otvaraju i Trepavica izlazi iz autobusa.

Autor: Amelie