Ljubav U Doba Kuge

U predgrađu Londona,
gde stanuju ljudi bez lica,
u trošnoj kući bez prozora,
proživljavaše ubogi život,
siromašna tročlana porodica.

Otac je bio pijanac,
večito dužan, praznoga džepa,
prazninom ispunjen i setom nahranjen,
od strane drugih s podsmehom gledan,
ponižavan, utučen, gologlav i bedan.

Njegova saputnica,
mrzovoljna starija žena,
gunđaše čisteći kuću,
uzalud očekujući dan,
kada će patnji biti spašena.

A ona beše mlada i naivna,
željna zabave i uzbuđenja,
krhka devojka, malo ružnjikava,
crne kose i bledoga tena.

Dani su bili užasno tužni,
previše prljavi za njen ukus,
ona je želela nešto lepše,
više za sebe i manje za druge.

Prijatelje imala nije,
nikoga osim tog malog konja,
u njemu je videla sve ono,
što u bližnjima videla nije.

Počinje novo doba,
tražeći nove žrtve,
vreme je da kuga ponovo vlada,
da živi u grobove polažu mrtve.

Upoznavši smrt na pragu svoje kuće,
ugleda roditelje kako ukočeni leže,
jedno uz drugo na starom krevetu,
uplašena od prizora pred sobom,
okrenu se i pobeže.

Društvo joj praviše njen verni prijatelj,
maleni konj iz detinjstva znan,
odjahavši na njemu u suton kroz šumu,
dok grad lizaše plameni jezici,
u nadi da će se bolest iskoreniti.




U maloj vodenici na obodu šume,
pronađoše nadu i spas,
kad videše da koliba beše pusta,
odakle ne dopire kužnijeh glas.

Znajući da iako su pobegli,
sudbina slična čeka i njih,
plačući tiho, privi se uz druga,
i zaspa snom teškim i nevinim.

Dani su prolazili,
a bolesti ne dođe kraj,
shvatila je da je smrt blizu,
i u taj čas je obuze očaj.

Očaj jer ženom nije postala,
u postelju sa nekim nikad nije legla,
lagano, sumrak života se približava,
i ona shvati da je najzad spremna.

Odlučnim pokretom obuhvati opušteni ud,
rukama prelazeći po parčetu mesa,
u nadi da će najzad zadovoljiti,
mračnu želju koje postade svesna.

Kada je dostigla željenu čvrstinu,
pocepa svoju prljavu haljinu,
kleknu na kolena i duboko udahnu,
prislonivši na sebe nabreklu izraslinu.

Do tada miran i pitom,
konj naglo poskoči,
i u naletu snage,
zabi se u nju svom silinom.

Uzalud je vrištala,
niko je čuti nije mogao,
sada su tu samo ona i on,
bol, zadovoljstvo i njen lični demon.

Snage joj je ponestalo,
nagon mu je popustio,
pokorno je pored nje legao,
čežnjivo pogledao i uginuo.

U zanosu koji je nije napuštao,
lagano je kopnila,
znajući da je nikakva nepogoda,
ne može sprečiti da bude srećna.

Na kraju je umrla kao prava žena,
ispunjenih snova, bez razočarenja,
s osmehom na licu i ljubavi u srcu,
malena devojčica, koje više nema.

Autor: Bu(ba)bonic(a) Delirium