Opelo Za Mozak

Jahta, velika jahta. More neko, jebem li ga koje. Ja, visok, mišićav, preplanuo, gledam oko sebe to beskrajno plavetnilo, spaja se sa nebom na sve cetiri strane i do jaja je, mnogo je do jaja. Pogledam sa strane, neke cice se mažu onim zaštitnim kremama za sunčanje i šire oko sebe onaj divno napaljivi miris kokosa. Mmmmmm... More, ribe, kokos, jahta, nebo....
ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRR......
Jebeni budilnik! Opet taj smrdljivi zlotvor. Kako da mu pobegnem? Zatvaram oči na silu, svom snagom da uhvatim barem još jedan talas, barem da osetim mrvu onog kokosa, da krajičkom oka vidim to golo žensko telo. Krišom otvaram desno oko i baš tim krajičkom koji je bio namenjen gledanju u boginje seksa ugledam BABU!!! Aaaaaaaa! Šta je bre? Koj’ ćeš ti bre ovde čoveče?! Da li su normalni ti matori ljudi? Šta hoće od nas? Zašto nam upadaju u sobe i zajedno sa budilnikom teraju one divne bludnice iz naših glava?
Ok, ok, shvatio sam. Sat, baba, vreme je da ustanem. Trebalo bi da idem negde, ali ne sećam se tačno gde. Možda se ne sećam zato što sam se sinoć odrao od alkohola, a možda me samo boli dupe za to što treba da uradim. Ma setio bih se valjda da sam se napio.
Nekako sam se doteturao do terase. Čkiljim onako kako može da čkilji samo onaj ko nije siguran da li se sinoć napio ili ga jednostavno boli kurac za obaveze. Opet isto. Stalno isto.
Isti automobili parkirani ispod terase, komšija sluša istu kretensku muziku, vreme je opet isto.
Ovde je vreme uvek isto. Čak i kad je toplo i naizgled lepo vreme, ovde je u stvari nevreme. U ovoj smrdljivoj zemlji, uvek je nevreme.
Pokušavam da otkrijem tajnu današnjeg dana, uzimam telefon i kopam po svojoj skorijoj prošlosti.
Poruke. Gomila poruka. Ja u stvari ne znam ko je polovina tih nesrećnica i odakle im moj broj i odakle one meni i šta li sam ih lagao? Ma, nije ni bitno.Saznao sam šta mi je zadatak za danas. Vojska. Opet ti degenerisani smarači. Da li su oni svesni da ću ja da sklopim dil sa najvećim neprijateljem otačastva i da ću da se napijem sa njim i da me boli dupe za otadžbinu. Zna to i otadžbina, siguran sam, al’ eto, opet me uporno zove. Mora da joj je mnogo teško.
Odlučio sam da se danas obračunam sa otadžbinom. Otićiću tamo i reči ču joj da me ne zanima. Što je ulazila u frku ako ne može sama da se brani? Sad ja treba da vadim kestenje iz vatre?
Shvatio sam da bi trebalo da se umijem, barem malo pre nego što odem kod otadžbine koja me pozvala. Shvatio sam da je onaj momak iz sna u stvari bradato, dlakavo, nadrkano stvorenje, ili je bar takav neki lik blejao u ogledalu dok sam prao zube.
Obukao sam svečano odelo za razgovor sa otadžbinom, patike, iscepane farmerke i isprani duks. Dogegao sam se mrzovoljno do autobusa koji mi je naravno pobegao ispred nosa. Odlučio sam da sednem, zapalim pljugu i da razmislim o svojoj budućnosti. Negde na pola pljuge i pola budućnosti pojavio se bus. Pobedio sam u okršaju za mesto sa nekim dedom i bilo mi je drago. Konačno sam se osetio kao pobednik, posle toliko vremena. Ova pobeda nad zlim penzionerom mi je ulila snagu i samopouzdanje. Oni su žilavi, a ja sam ih pobedio. Ja sam car.
Vojni odsek. Divno, ulazim u smrdljivu zgradurinu gde me dočekuje smrdljivi portir i govori mi na koji smrdljivi sprat treba da odem. Učinilo mi se po prvi put da razumem zašto je otadžbina toliko nadrkana. Verovatno je skapirala ko sve radi za nju i popizdela.
Došao je red i na mene. Konačno ulazim. Zid, geografska karta neke zemlje koja je nekad bila naša, ili nije, više se i ne sećam, i smrad. Smrdeo je dim loših cigara i memla. Ljudi koji su radili tamo, mislim na brkatu babu, ćelavog drkadžiju i pedera, izgleda nisu voleli vazduh. Iskreno, mislim da ni vazduh nije njih voleo. Jedva sam ubedio ovu tročlanu komisiju da sam student i da neću u vojsku. Izgleda da ne ličim na akademca. Boli me baš dupe na šta ja njima ličim, bitno je da su oni sredili kod otadžbine neki luft za mene. E, otadzbino, i ti si mi neki kurac, kad svaki kreten može da te izradi. Ponosno sam napustio zgradu.
Zapalio sam pljugu čim sam izašao napolje i rešio da se odvalim od alkohola da bih zaboravio na ove memljive ljude. Sećanje na njih bi me činilo depresivnim. U stvari sva sećanja me čine depresivnim.To ćemo sve da sredimo uz malo dobre rakije.
Vraćam se nazad. Nazad babi, nazad autobusu, nazad istim kolima, nazad komšinoj muzici, nazad vremenu koje je stalo, još onomad kada je odlučilo da postane nevreme.

Autor: Rashid