Trafika

To jutro ustao sam jako rano, pre 9.
Nigde nisam morao da idem, ništa nisam morao da radim
Sedim u dnevnoj sobi pijem kafu iz nenormalo velike šolje
i pusim moj plavi “Gauloises”
Vrtim kanale i uživam zajedno sa mojih 22.
Divno jutro, bleja.
Jebiga, ostale su mi samo još 3, moraću napolje
10 minuta u oba pravca. Kuća, i Adrianova trafika.
Neobično hladan februar...
Bolje da to obavim što pre, da mogu još da uživam u jutru
Moja kretenska maskirna jakna i raspadnute patike i
i eto me već napolju....
Okrećem se ka kući kako bih zaključao kapiju
I vidim, jasno vidim moje dvorište.....
Pre samo godinu dana, prizor potpuno drugačiji
Levo komšijina kuća iznad nebo!
Jedino što mi je tad prošlo kroz glavu,
nije bila ni zabrinutost
ni strah od promene
ni nostalgija za koju tvrdim da je jedina koja može da me ubije
Kroz glavu mi je prošlo jedno jednostavno, prosto ali iskreno osećanje
tako poznate ali nikad tako žive i bliske zvučnosti:
U kurac!
Levo jebena zgrada, iznad još jedna, identična!
Nisam hteo da me to sjebe. Jutro je hladno, ali prelepo.
Okrećem se i vidim još nešto...
Veliki komšijin voćnjak, ni njega više nema.
Ostali su samo delovi ograde...
Iste one ograde koji sam kao klinac
u naletima fudbalskog talena preskakao stotinu puta
kako bih uzeo loptu....
E sada je tamo nasuto stotinu tona braon zemlje
Sada deluje pusto i prljavo....
Komadi betona i blokova, malo snega i nekoliko dubokih kolotraga
I opet se ne predajem...I opet iste reči na usnama
U kurac!
Nastavljam niz ulicu i dalje neobično miran
Jutro je i nema nikoga, sneg se otopio i ostao samo u tragovima
I opet vidim promene. Ponovo neke ružne zgrade oko mene....
Jbg, danas je sve kinta, mislim u sebi
Zasto bi imao baštu ili mesto gde možes da se opustiš
puno trave i zelenila. Mesto koje je po svakom merilu kul!
Dvorište u koje možes da sedneš i da leti cirkaš pivo?
Imaš danas te dobre momke, graditelje koji će ti dati masnu kintu
Srušiće to ruglo od tvole lepote i napraviti zgradu sa 20 košnica.
Još će ti možda ponuditi jednu, 2 da možes na miru da hiberniraš
i da nekome iznajmiš jednu, za hibernaciju.......
Dobru su ti momci, skroz!
Pitali su i mene isto letos.
A ja nisam kao vi! Priznajem, uznemirilo me ne tren!
I možete komšije drage da se jebete u vašim košnicama
Zajedno sa vašim dobrim momcima, vašim mesijama novog doba.
Jebite se nenormalno i perverzno,
isto onako kakva je vaša plitka pamet...
Ej ljudi, znam da ne možete da razumete, a ja vam ne mogu pomoći
Nadam se da ćete zaboraviti da otvorite prozor u vašoj perverziji
i da će vam nestati kiseonika
dok sa monetarnim autoritetima prljavo tucate ono što su vaši roditelji pravili...
Meni to više ne smeta....
Samo ću sjebati onaj našminkani «no parking znak», već večeras
Komšo, bolje da si te pare dao komunalcima, da ti isprazne jamu
Deca ti se igraju u fekalijama. A ti nisi znao da nema kanalizacije?
A da zaboravih, izvini poimah te ko čoveka u sekundi
Greška, pogrešna adresa.
A za tebe komšo pogrešan život.....Al ne mrzim te
tvoje nepostojenje mi je čak kul.
Hvala ti što činiš da se osećam bolje
Ne brini, jutro je moje.
Zaobilazim jamu koja se izliva i mirno nastavljam
Eto me blizu sam trafici
I znam da nećeš skapirati zašto sutra znaka neće biti...
Ja ga sjebavam zbog sebe!
Na kraju ulice srećem građevince.
Odmah sam se setio 95-ice od pre 2 godine(vidite pesmu «linija gsb-a br. 95»)
I iste jebene kese, jogutri parizeri i četvrti hleba
Prišli su mi bliže za to vreme.....
Život je nastavio da prati istu matricu....
Sada grade neku zgradu na imanju jednog čiče, tu na kraju ulice
Bio poljoprivrednik i tu je imao plastenike....
Sećam se tog osećaja težine kada sam prvi put ušao u jedan,
baš njegov
Topao i vlazan vazduh, a pluća veličine smokija....
Osetiš neki čudan strah kada ne možes da udahneš.....
Čiča je pre nekoliko godina uzeo konopac i veliki kamen
otišao do Dunava..........Nikad nikoga nisam pitao zašto?
Možda se osetio kao zatvorenik u njegovom plasteniku
Posle mesec dana su ga našli kod Smedereva.
Ne znam koji je to fenomen na relaciji Bg-Dunav-Sd?
Ali često Beogradske davljenike nađu baš tamo...
Čiča je bio mator i nije mogao da ignoriše trulež
Pogrešio je, tek sada znam
Svojim činom odao im je priznanje.
Ti gamadi postojiš!
I reče davno Skaki “Put moj to nije!”
E to je strana koju sam ja izabrao,
Radite šta hocete, sami ćete nestati.
Ja jasno vidim da vi sečete granu na kojoj stojite.
Ja ću samo povremeno doći da zapišam to drvo.
Ne iz hejta i loše namere......
Vraćacu se cirke iz grada, i prigustiće mi
A zapišavati drvo je potpuno prirodna stvar...Zar ne?
Ja ću mirno gledati sa strane i uživati u mladosti
Neću čak ni proveravati dokle ste stigli...
Ali čuću jasno kada padnete.....
Samo ću sjebati taj znak.
Eto me pored zrenjaninca, trafika je odmah tu.
Kupujem pljuge, i dok čekam kusur
na brzinu pregledavam naslovnice dnevnih novina.
Ne vidim više ništa interesantno....iste stvari se vrte već godinama
Jedno vidim Acu u Skandalu kako drži palac i kažiprst ispružene
.....i preti nekim miševima.
Dobijam mojih 10 kinti i trpam ih u džep prilično neuredno.
U tom trenutnu dolazi devojka od nekih 20 godina
nisam je ranije viđao u kraju. Malo mršava za moj ukus,
al ono, okej, manekenski.
I pre nego što sam počeo da “testosteronišem” ka njenom telu
Video sam kraičkom oka kako se hvata za isti onaj Skandal i kupuje ga
Ej curo zgodna(čuh jednom to kod Eda Majke) ne bi to bio seks
Napredni nivo masturbacije a jedini fluid znoj.
Jbg seks traži nešto više....
Ohladio sam se u sekundi i krenuo nazad istim putem....
Sve prethodno zapaženo video sam opet, samo obrnutim redom
Sada već sa osmehom na licu......
Vi i vaši jadni životi, težnje, vrednosti......
Ja ne moram da uradim gotovo ništa da vi odete!
Idete sami........
Ja ću samo sjebati znak!
I to ne da bih naudio vama, već da bih možda spasio nekoga....
Nekoga sa kapacitetom da skapira kakvi ste vi,
a kome ste vi zatvorili oči vašim tv-programom
To je neko ko može da piša ispod istog drveta kao ja
Znam da ima i takvih......
Vratio sam se kući i skuvao sebi još jednu kafu.
Zavalio sam se u trosed i zabacio glavu...
Uživao sam u novom otkriću...
Pa i ne mora da bude tako loše
Ostaćemo svoji i gurati naše stvari
Misliti lepo i nadati se....
A oni će sami otići u nepovrat
Ne moramo čak ni da razgovaramo s njima
Ni da ih pljujemo...
Moramo samo da ostavljamo znake onima koji još nisu progledali
A ispod čijih kapaka su ljudske oči.....
A ko ime te oči, to mi već sad osećamo...
I znaci su nam poznati....

Primio sam poruku od ortaka:
«Večeras idemo u «Žicu» na svirku»
«Ko svira?»
«Nemam pojma!»

Posle kvalitetnog izlaska, negde oko 3
eto me opet u mojoj ulici....
Iako malo cirke znao sam da nešto moram da uradim.
Znao sam i šta......
Eto me pred fensi znakom.....
Prilazim mu i otkidam ga.....Bio je pričvršćen nekom žicom...
Nisam znao šta ću tačno s njim da uradim
Stavio sam ga pod mišku i krenuo ka kući....
Stigao sam do kapije i upitao sa a šta sad?
Pogled mi se okrenuo ka onom voćnjaku....
Uzeo sam znak sa obe ruke i savio ga preko kolena
Tako nekoliko puta dok lim nije pukao...
To se zove zamor materijala, al opet nepotrebna informacija
ko za Smederevo i davljenike.
Bacio sam ga, najjače što sam mogao
na prljave ostatke voćnjaka i otišao krevet.

Dobro jutro! Ja od danas mogu da volim!
Vratio sam se.......

21.2.2009.

autor: joshibeast

Opelo Za Mozak

Jahta, velika jahta. More neko, jebem li ga koje. Ja, visok, mišićav, preplanuo, gledam oko sebe to beskrajno plavetnilo, spaja se sa nebom na sve cetiri strane i do jaja je, mnogo je do jaja. Pogledam sa strane, neke cice se mažu onim zaštitnim kremama za sunčanje i šire oko sebe onaj divno napaljivi miris kokosa. Mmmmmm... More, ribe, kokos, jahta, nebo....
ZVRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRR......
Jebeni budilnik! Opet taj smrdljivi zlotvor. Kako da mu pobegnem? Zatvaram oči na silu, svom snagom da uhvatim barem još jedan talas, barem da osetim mrvu onog kokosa, da krajičkom oka vidim to golo žensko telo. Krišom otvaram desno oko i baš tim krajičkom koji je bio namenjen gledanju u boginje seksa ugledam BABU!!! Aaaaaaaa! Šta je bre? Koj’ ćeš ti bre ovde čoveče?! Da li su normalni ti matori ljudi? Šta hoće od nas? Zašto nam upadaju u sobe i zajedno sa budilnikom teraju one divne bludnice iz naših glava?
Ok, ok, shvatio sam. Sat, baba, vreme je da ustanem. Trebalo bi da idem negde, ali ne sećam se tačno gde. Možda se ne sećam zato što sam se sinoć odrao od alkohola, a možda me samo boli dupe za to što treba da uradim. Ma setio bih se valjda da sam se napio.
Nekako sam se doteturao do terase. Čkiljim onako kako može da čkilji samo onaj ko nije siguran da li se sinoć napio ili ga jednostavno boli kurac za obaveze. Opet isto. Stalno isto.
Isti automobili parkirani ispod terase, komšija sluša istu kretensku muziku, vreme je opet isto.
Ovde je vreme uvek isto. Čak i kad je toplo i naizgled lepo vreme, ovde je u stvari nevreme. U ovoj smrdljivoj zemlji, uvek je nevreme.
Pokušavam da otkrijem tajnu današnjeg dana, uzimam telefon i kopam po svojoj skorijoj prošlosti.
Poruke. Gomila poruka. Ja u stvari ne znam ko je polovina tih nesrećnica i odakle im moj broj i odakle one meni i šta li sam ih lagao? Ma, nije ni bitno.Saznao sam šta mi je zadatak za danas. Vojska. Opet ti degenerisani smarači. Da li su oni svesni da ću ja da sklopim dil sa najvećim neprijateljem otačastva i da ću da se napijem sa njim i da me boli dupe za otadžbinu. Zna to i otadžbina, siguran sam, al’ eto, opet me uporno zove. Mora da joj je mnogo teško.
Odlučio sam da se danas obračunam sa otadžbinom. Otićiću tamo i reči ču joj da me ne zanima. Što je ulazila u frku ako ne može sama da se brani? Sad ja treba da vadim kestenje iz vatre?
Shvatio sam da bi trebalo da se umijem, barem malo pre nego što odem kod otadžbine koja me pozvala. Shvatio sam da je onaj momak iz sna u stvari bradato, dlakavo, nadrkano stvorenje, ili je bar takav neki lik blejao u ogledalu dok sam prao zube.
Obukao sam svečano odelo za razgovor sa otadžbinom, patike, iscepane farmerke i isprani duks. Dogegao sam se mrzovoljno do autobusa koji mi je naravno pobegao ispred nosa. Odlučio sam da sednem, zapalim pljugu i da razmislim o svojoj budućnosti. Negde na pola pljuge i pola budućnosti pojavio se bus. Pobedio sam u okršaju za mesto sa nekim dedom i bilo mi je drago. Konačno sam se osetio kao pobednik, posle toliko vremena. Ova pobeda nad zlim penzionerom mi je ulila snagu i samopouzdanje. Oni su žilavi, a ja sam ih pobedio. Ja sam car.
Vojni odsek. Divno, ulazim u smrdljivu zgradurinu gde me dočekuje smrdljivi portir i govori mi na koji smrdljivi sprat treba da odem. Učinilo mi se po prvi put da razumem zašto je otadžbina toliko nadrkana. Verovatno je skapirala ko sve radi za nju i popizdela.
Došao je red i na mene. Konačno ulazim. Zid, geografska karta neke zemlje koja je nekad bila naša, ili nije, više se i ne sećam, i smrad. Smrdeo je dim loših cigara i memla. Ljudi koji su radili tamo, mislim na brkatu babu, ćelavog drkadžiju i pedera, izgleda nisu voleli vazduh. Iskreno, mislim da ni vazduh nije njih voleo. Jedva sam ubedio ovu tročlanu komisiju da sam student i da neću u vojsku. Izgleda da ne ličim na akademca. Boli me baš dupe na šta ja njima ličim, bitno je da su oni sredili kod otadžbine neki luft za mene. E, otadzbino, i ti si mi neki kurac, kad svaki kreten može da te izradi. Ponosno sam napustio zgradu.
Zapalio sam pljugu čim sam izašao napolje i rešio da se odvalim od alkohola da bih zaboravio na ove memljive ljude. Sećanje na njih bi me činilo depresivnim. U stvari sva sećanja me čine depresivnim.To ćemo sve da sredimo uz malo dobre rakije.
Vraćam se nazad. Nazad babi, nazad autobusu, nazad istim kolima, nazad komšinoj muzici, nazad vremenu koje je stalo, još onomad kada je odlučilo da postane nevreme.

Autor: Rashid

Svi trotoari Beograda

Svi Trotoari Beograda

Krenuo sam jedne večeri, kolima
kod drugara, na drugi kraj grada
Ta priča je već poznata!
Morao sam kroz centar,
preko Slavije,pa u nedogled!
Bilo je toplo avgustovsko veče,
oko 21.
vozio sam polako, otvorenih prozora.
sa radia je zakucavao neki moderni jazz,
nešto kao poznata pesma koju nikada nisam čuo
I to jako dobra, baš me dizala!
Udarilo me neko osećanje sreće, bezrazložne
Posmatrao sam ljude na trotoaru,
delovali su zadovoljno i uklopljeno u moju priču,
Ispred mene, još jedna poznata stvar
jedna od onih koji opet kvare utisak,
i ne daju da se prepustiš
Neki taksista me je sekao,
onako bezobrazno, "taksistički"
koje li su rase ti degeni,
i koji im je više kurac!?
Pripremio sam se da mu zatrubim,
onako masno, izdrkano, prepotentno
svakodnevno?
Ali u meni je nešto kvrcnulo, odustao sam
previše lako, jednostavno,
ruka mi je skliznula sa strane,
Tolerancija?
neko bi rekao da je to to.
Nije me valjda stiglo?
Nisu valjda krenule da me lome
i menjaju tekovine modernog društva?
NE!
NE!
Neko je jednom rekao:
"Tolerancija je vrlina čoveka koji nema ubeđenja"
A?
Jebeš toleranciju,
samo nisam hteo da kvarim trenutak,
Hteo sam da posmatram te ljude još neko vreme,
Delovali su lepo na tom trotoaru,
Kretali su le lagano, u tankoj, šarenoj odeći,
bili su zadovoljni!
Nastavio sam polako, uz ivičnjak,
kao da posedujem svo vreme sveta
i zbilja sam ga te večeri imao!
Nastavio sam svoju poluvoajerskidobronamernu misiju,
i vozio sam sve dok nisam video nju.
Nju, duge plave kose!
Nju, najplavljih očiju!
Nju, najsvetlijeg tena!
Nju, najdužih nogu!
Nju najlakše obučenu svih lako obučenih!
Stajala je na stanici prekrštenih ruku.
Bila je kao vila, u svojim ranim dvadesetim,
iz nje k'o da je izbijalo 20 stadionskih reflektora,
Dobro, malo sam preterao, ali ipak
takvu devojku nikada nisam video,
naglo sam zaustavio, tačno pored nje.
Samo sam je gledao,
nisam mogao ništa da kažem.
Samo sam se divio, kao nikada pre!
Šta mi je to?
To osećanje tako strano?
Tako prijatno?
Tako lepo?
Tako sve!
Ne, neću reći ljubav!
Odjednom me je pogledala?
Jako očekivano, i to mi se nije sviđalo
Nema šanse da sam ja taj, i nisam bio!
Laganim korakom, približavala se mojim kolima.
Izgledala je...
A onda se, sa iskustvom,
kao da to radi 1001. put
naglula kroz otvoren prozor.
Na radiu je vozio sada tako poznati Marvin Gej
"Sexual Healing"
Rekla je:
"Treba li ti društvo?"
...
Tada sve je htelo da se sruši,
u nepovrat, da ode,
konci su se kidali,
prijateljica noći,
sve za 50!?
Ne, večeras!
Ovo je moje veče!
Već sam rekao da ne može!
Hrabro sam uhvatio sve konce i vezao ih u mrtvi čvor!
Večeras sam vizuelni tip!
To ima prolaz!
Pitao sam je, sa iskustvom
kao da to radim 1001. put
pitao sam, pomalo ljut ali ne i razočaran
"Koliko luče?"
Odgovorila je kratko, poslovno,
nije bitno šta?
Nagodba je pala!
Sela je na suvozačko mesto
Krenuli smo...polako...u noć
... na neki 3. kraj grada...
Kada smo stigli, poljubio sam je strasno,
Iz sve snage...
Nije se branila
Svidelo joj se, opustila se u mojim rukama
povremeno bi uzdrhtala i naglo uzdahnula
Jako je lepo mirisala...
Posle sat vremena bio sam portuno iscrpljen.
Jebao sam kao nikada pre!
Jebao sam svog anđela!
Prelepog...
(2007)

autor: joshibeast

Ljubomora

Kišnog jesenjeg poslepodneva sa voljenom ženom sedeo sam u prijatnom ambijentu jednog kafea. Sedeli smo za malim okruglim stolom odmah do izlaza. Tamno braon lakirano drvo, topli gorki čaj, Koltrejn na radiu. Ulicom su užurbano prolazili ljudi, noseći iznad glava mokre kišobrane. Ona me gleda svojim crnim očima, drži me čvrsto nežnom belom rukom. Kosa joj je čvrsto vezana u mali rep. Njena napućena usta delovala su nepresušno. Kao da se iz njih može isisati još hektolitar nektara čiste ljubavi. Već duže vreme nisam pomislio ni na jednu drugu. Sve su bile tako prozirne a u isto vreme nekako prljave. Oslepeo sam. Druge žene su me doticale isto koliko i bandere pored puta. Bio sam svestan da posle nje više ništa neće biti isto. Zato sam već duže vreme radio sve samo da bih je zadržao. Iako mi je uvek bila blizu na gotovo istom odstojanju ja sam imao osećaj kao da je gubim. Svaki muškarac koji prolazi ulicom kao da hoće da mi je oduzme, da je odvede od mene i da joj pruži sve ono što ja ne mogu. To me je ubijalo. Već dve godine je se tako osećam. Branim sebe od njih braneći nju. Ona je postala ja, a njihova smrt mi sa nametala kao jedino rešenje. Čovek svašta radi kada je zaljubljen. Mora da sam ih ubio oko pedeset. Nikada joj nisam priznao šta sve radim zbog nje, žene ne vole ljubomorne muškarce.
Ali tog popodneva nešto se u meni promenilo. Puklo je onako jako uz kratak eho u mojoj glavi. Pogledao sam u ruku koju drži moja svetica. Bila je krvava. Uprljana krvlju nedužnih ljudi koje je kao opasnost markirao moj i previše bolesni um. A ona me je volela. U normalnoj fazi moga života sve što je ona radila ukazivalo je na to koliko je njena ljubav prema meni čista. Tada sam bio siguran da sam ja jedini u njenom životu. A onda se čini mi se, zbog njene prevelike ljubavi, u meni razvio još jedan čovek. Taj čovek bio je svestan nedostataka ovog prvog. Bio je svestan da je ona i previše dobra za njega, i da treba da učini sve samo da bi je zadržao. Bio je svestan ali i bolestan. Ozbiljno poremećen, nije birao metode. On je taj koji je ubijao. Nažalost i on je bio ja.
Tog popodneva došlo je do prvog i poslednjeg sukoba među njima. Stigao sam samo da ustanem od stola, da je privučem sebi i strasno poljubim, kao nikad da tad. Išao sam ka toaletu i mogao sam da osetim njen zbunjeni pogled na leđima. Tada je poremećeni za neprijatelja markirao obogaljenog. Hiljadu reči u jednoj sekundi, milion kontradiktornih teza. Mozak se deli na dva dela da bi se ponovo sklopio. Električno pražnjenje. Užasan netelesni bol. Slika njenog lica, zamrljana, izbrisana. Sećam se samo belih pločica toaleta, mirisa lavande, guste krvi, mog anđela u crnom i nekoliko bolnih, tupih i zastrašujućih udaraca grumena zemlje o moj sanduk.

(6.1.2006.)

autor: joshibeast

Gde posle?

Kišnog dana neke godine šetao sam ulicama Beograda. Stara zelena mokra jakna i cipele sa rupom na đonu. Kosančićev venac, ulica Zadarska. Stare oronule zgrade, kaldrma, prastare drvene bandere. Da na trotoaru nije bilo parkiranih automobila ta ulica bila bi prava oaza prošlosti. Hodao sam sasvim polako, sa cigaretom u ruci, dok je voda sve više natapala moje čarape. Prošlo je već skoro dva sata odkako sam izašao iz kuće. To sam radio svaki dan. Išao u duge besciljne šetnje, ni sam ne znam zašto. Uvek sam išao istim ulicama. Druge nisam želeo da upoznam. Ništa od onoga što sam zamišljao nije bilo tako lepo kao što sam ga upoznao. Zbog toga nisam imao želju da više ništa i nikoga ne upoznam. Uvek je ono u mojoj glavi bilo lepše. Saznavanje sveta, ljudi, stvari, sticanje novih veština za mene je bilo razočaravajuće. Ni zašta više nisam mario. Vreme, mesto, ljudi, zgrade, ništa me nije doticalo. Moje stanje bilo je potpuna apatija. Niti sam imao želju za životom niti da isti izgubim. Jednostavno bilo mi je svejedno. Imao sam jedva dvadeset godina a osećao sam se tako staro. Život mi nije dao ništa tako da nije imao ni šta da mi uzme. Bio sam čovek samo spolja. Unutra samo prazan bunar u kojem svaka reč predugo odzvanja mešajući se sa drugim rečima praveći tako nestabilnu materiju koja postoji samo da bi me zavarala da sam i ja neko. Ja to sigurno nisam bio. Kiša je i dalje padala. Gradske ptice su bezuspešno pokušavale da se sakriju od nje. Ispuštale su neke čudne zvuke, pištanje pomešano sa lupanjem krila. Poželeo sam da ih nema ali nisam želeo ništa da uradim po tom pitanju. Ne možete me prevariti. Svi su se kretali tako brzo, prolazili su kroz mene zadajući mi one užasne glavobolje. Tražio sam tako malo, ono što mi po knjigama i sleduje. Ništa mi niste dali, svi vi koji ne postojite.
Odjednom kiša je stala. Osetio sam udarac u potiljak Ništa više nisam video. Samo mrak. Mrkli, crni mrak. Pokušao sam da trepćem, osećao sam pokretanje kapaka po očima, sudar trepavica-promene nije bilo. Pokretao sam udove, kretanja nije bilo. Pokušao sam da ustanem, nešto mi je falilo, nisam mogao. Da! Ovo je moj život! Njegova bolesna metafora. Šta god pokušao da uradim promene nikada neće biti. Koliko god se trudio, nikada nije dovoljno. Ali uvek sam osećao da sam tako blizu, da mi treba još samo gram snage i uspeću. Ta blizina je uništavala, masakrirala. Nisi nesposoban, već nisi dovoljno sposoban. To znači da trebaš još da se trudiš bez obzira što ti je rečeno da nikada nećeš uspeti. Društveno prihvaćeno samoubistvo, to je. Zar se to od mene traži?Radije bih umro odmah, molim! Ako vam ne trebam oterajte me! Ne tražite da sam odem, onako je brže, kao u dobra stara vremena. A onda shvatim da imam "zaštitnike". Borce za ljudska prava! Najveće slepce među slepcima! Ja čovek nikada nisam bio, hvala vam i doviđenja.
Ubrzo sam zaspao.
Kada sam se probudio oko mene sve je bilo belo. Bela svetlost, beli zidovi, beli prozori, mlade žene u belim mantilima koje su drvenim klompama lupkale po sobi. Mora da je bolnica. Mirisalo je tako. Pokušao sam da ustanem, nije mi uspelo. Udovi su mi bili tako teški. Kada su videle da se pokrećem žene, koje su izgleda bile medicinske sestre, počele su da lupaju još jače i brže udaljavajući se od mene. Ništa mi nije bilo jasno. Odkud je tamo? Soba u kojoj sam ležao imala je šest kreveta. Tri su bila prazna i bez posteljine. Uz tešku muku uspeo sam da stanem na noge. Bio sam bos a na meni je bila bela spavaćica, bollnička, ustajala. Krenuo sam ka izlazu a nisam znao gde je. Starac koji je ležao u mojoj sobi, odmah do vrata ispratio me je uplašenim pogledom. Lutao sam hodnicima a ljudi su se sklanjali od mene. Par puta umalo nisam pao. Jedva sam išao. Nikada se nisam osećao tako slabo. Posle nekog vremena konačno sam se našao na ulici. Svetlost me je zaslepila. Ispred mene nalazio se veliki bulevar. Mnogo ljudi, mnogo zvukova, dima. Nije mi prijalo. Osećao sam se nekako izloženo. Morao sam da se sklonim. Krenuo sam preko, drhtavim korakom. Noge su me bolele. Ali po prvi put u životu sam radio nešto sa ciljem. Hodao sam samo da bih prešao veliki bulevar. Osećaj je bio izvanredan. Osetio sam kako se menjam. Možda i život nije tako loš. Prijao mi je mlaki asfalt koji je dodirivao moja stopala. Vruć vetar mi je dao snagu. Osmeh se pojavio na mom licu. Iskreni osmeh zadovoljstva, i nade da će konačno biti bolje. Postaću čovek. Stigao sam skoro do pola kad sam iza sebe čuo nejasno dozivanje. Okrenuo sam se. Odjednom čula se prodorna automobilska sirena, škripa guma i odvratan smrad. Osetio sam jak udarac. Leva polovina tela ulazila je u desnu. Mogao sam da čujem lom sitnih kostiju. Kokošiji let, prejako prizemljenje. Svetlost i buka pa mrak i tišina. Je li ovo kraj? Jebiga.

autor: joshibeast 2.1.2007.

Blato je tuda

Tih šetnji je bilo i previše tog leta
Uvek isto mesto sastnaka i ista ruta,
Kroz onu široku ulicu preko, onog prelaza do one klupe
I tako stalno....
I taman nas je oboje smorila ta priča
Kada si predložila: Ajmo danas onuda i tamo!
Da promenimo malo!
Blato je tuda draga...
Ajde molim te, imam nesto da ti pokažem!
Blato je tuda draga...
Ne budi takav, imam nesto i da ti dam!
Blato je tuda draga...
Ajde dragi, razumi me, naljutiću se!
Blato je tuda draga...
Ja sad odlazim dragi!
Pa i tuda ti je blato...
Zbogom dragi!
Zbogom draga!
Otišla je,
A ja sam ostao sam!
Čistih cipela
Prljave glave
Prljavog srca
Budala kasno dozna!


Ovo je pravi način!
Pravi naćin,
da napišem gomilu gluposti
i da okrivim sebe
za stvari koje su tvoja krivica...
.....a da ne zgazim u jebeno blato.

(28.12.2008)

autor: joshibeast

Zašto toliko psujem

Zašto li toliko psujem? Pravi odgovor ne znam ni sam. Možda jer sam prost(to svakako jesam). Možda je to jer sam nenačitan, pa ni ne znam za drugo- to se isto moze podvesti pod prostakluk. Kažu da ljudi nezadovoljni svojim seksualnim životom često psovanjem leče frustraciju. To nisam, hvala. Potpuno sam zadovoljan tom stranom svog ''društvenog'' života. Pa koji mi je onda kurac?Šta, samo sam prostak?! E pa,jebiga, nije baš samo to! Uzrok verovarno leži u jednom vidu isfrustriranosti, ali ne seksualne. Kao klinac sa 14 i 15,a bogami i mnogo kasnije, zaista sam često bio poražen činjenicom da ne mogu ništa da kresnem. Nikako mi nije polazilo za rukom, ali tada i nisam baš toliko psovao. Tačnije, skoro uopšte nisam psovao dugo vremena, tako da ta kvazifrojdovska teorija zaslužuje samo da se njome obriše figurativno dupe.
Sa druge strane,mogu reći da sam isfrustriran jer u poslednje 2 godine nisam ušao u autobus, a da nisam osetio miris polusvarenog domaćeg srpskog luka, kako belog, tako i onog karaluka, bez koga se ne može zamisliti jedna čestita domaćinska trpeza. Ironiju na stranu-nema ničeg lošeg u tome što ljudi jedu luk-ali je malo bedno što većina tih stvorenja iz busa misli da je isčačkavanje noktom ili komadićem drveta(čitaj čačkalicom) pranje zuba. Naravno, pri susretu sa tom oralnom miazmom, kao i većina ljudi u busu koji nisu tog dana jeli dotičnu biljku, prosto manje dišem, ćutim i željno iščekujem svako novo otvaranja vrata.
Mogu reći da me pomalo frustrira i to što mi neki kreten(verovatnije je da je u pitanju čitava vojska tih poremećenih bezobraznih skotova) uporno baca otpatke svog čobanskog industrijskog obroka u dvorište, izazivajući u meni potrebu da se tom skotu ispovraćam pravo u usta, pa da onda gledam njega kako povraća moju povraćku. Naravno, takve misli su samo način da se oslobodim nervoze dok čistim dvorište umrljano parizerom,koji je verovatno bio truo čim je izašao iz masine u fabrici. Tu su dalje nezaobilazne kecice kečapa, majoneza,kao i omoti jeftinih čokoladica ili čipseva sa ukusom luka ili sira. Ali dobro,šta je tu je,to i nisu tako strašne stvari-prosto ćutke iskuliraš i pičis dalje.
Prošlog leta, dosta sam vozio bicikl. Naime,shvatio sam to da život u prigradskom mestu kao što je ovo moje ima čak i dobrih strana ka što je priroda koja se nalazi u neposrednoj blizini. Otkrio sam i mesto sa koga se pruža najbolji pogled na Beograd, pogled koji kazuje samu suštinu lepote jednog grada. Pravo preko puta reke, na samoj obali, nalazi se mala usputna luka sa šljunkarom. Tu stalno pristaju one matore, zarđale barže, da bi se natovarile peskom koji dalje nose bog zna gde. Iako tamo lučke dizalice rade bez prestanka, na mojoj obali je sve tiho, iako nas razdvaja samo reka. Levo odatle, pruža se pogled na zemunski Gardoš i brdo pod njim, pošumljeno tamnim krovovima kuća. Jos levlje, moze se videti plaža Lido krcata onima koji nisu mogli na more, a nisu hteli na Adu. Kad je lepo vreme,zaista ih ima mnogo. Odmah iza su delovi hotela Jugoslavija, i vrhovi zgrada na Novom Beogradu. Dok dalje okrećem glavu u već pomenutom pravcu nazirem delove Starog Grada, krunisanog Kalemegdanom, a još iza njega, mogu se videti obrisi Kapije Beograda-ne Geneksa, već one druge, za koju nikako ne mogu da zapamtim na kojoj je strani sveta(Beograda), po kojoj nosi deo imena. Mislim da je Južna, ali jebiga ako sam ispao seljak. Dok gledam sve to, sedim pod krošnjom stare vrbe i pijem vecć užeglu vruću vodu uživajuci u odmaranju bulje od jednoiposatne vožnje bajsa po nasipu po kome kao da su godinama prelazili traktori. Nigde nisam osetio prijatniji dašak vetra u periodima onih imbecilnih vrućina kakve u poslednje vreme leti vladaju u gradu. Iako zvuči idilično, imalo je to mesto svojih mana. Jedna od njih je bila ta što su sa krošnje te stare vrbe, zajedno sa njenim povijenim granjem, sve češće visile nekakve pocepane gaće ili drugi raspadnuti delovi odeće. Prizor je kretenski, ali ko sam ja da osuđujem ljude što nakon snošaja, valjda od sreće, vole da ostave nakakav trag, nekakav privatni dokaz da su uspeli da ga umoče na obali reke?! Često se, takođe dešavalo da, nakon što, crknut od vožnje po vrućini, sednem na samu plažu, skontam da sam seo u nekakvo smrdljivo lepljivo smeće čije poreklo ne mogu ni da naslutim. Al' opet, jebiga, ostatak plaže je bio čist-ko me jebe što ne umem da odaberem mesto za sedenje. A tu su i oni koji posle obilnog roštilja na toj istoj plaži ostave malu deponiju flaša, salveta i ostataka od onih govana koja su pekli na tom istom roštilju. Oni su još i najbolji-barem bacaju sva ta sranja na istu gomilu. Sve su to sitnice preko kojih sam lagano prelazio iz prostog razloga što nervoza izazvana otpadcima tog ljudskog šljama nije mogla da se poredi sa veličanstvenim osećajem mira koji sam sticao posle samo pet minuta sedenja na tom mestu. ''Ko jebe stoku, ja ipak imam mesto na svetu gde se osećam potpuno oslobodjenim svih društvenih stega i stresova koje one prouzrokuju''. Tako sam govorio u sebi i onog sparnog ranog popodneva kada sam kao i obično bio na putu ka već pomenutom mestu. Kako sam samo čekao da opet, kao mnogo puta ranije spustim to svoje dupe na ono malo peska, koji se zavrsava baš onde gde se naziru najdalji korenovi stare vrbe. Došavši skoro do same plaže, čujem lavež i registrujem to kao sasvim normalnu stvar, jer u blizini ponekad ima po koja lutalica. Nastavljam dalje, očekujući da ću prvo videti vodu i onaj jedinstveni hlad koji pravi stara baba vrba. Kako sam se samo šlogirao kad sam video dva bizgova od dva metra i uglom čela od 30 stepeni kako dovršavaju montiranje nekakvog seljačkog kafića iz koga već piči seljačka muzika. Tek posle oko trideset sekundi piljenja u te kiklope seljaštva, shvatam da mi neki mali smrdljivi pas koji više liči na hijenu grize prednju gumu bicikla. Nisam ga oterao. Pustio sam ga malo da leči svoje pasje frustracije pokušajuma da odgrize parče gume. Gledao sam one majmune i neku ženu,po svoj prilici buduću gazdaricu te gomile lima, koju će seljaci zvati kafićem. Gađenje koje mi je u tom trenutku nabujalo u glavi, može da se meri jedino sa onim koje mi se stvara kad vidim onog našeg nacistu i koljača u sred Haga kako se žali na VERSKU DISKRIMINACIJU, i to zato što neće moći tačno za pravoslavni Uskrs da dobije KOLAČE I PEČENJE. Malo mi se vratila prisebnost, i iznenada dobih želju da počnem da im kenjam i da ih vređam. I taman formiram položaj usana za ''jebem vam mater'',kad vidim da me jedan od bizgova gleda kao da sam mu to bukvalno i uradio pre par sekundi. Nisam ništa rekao. Zatvorio sam usta, još kratko ga gledao i krenuo kući, dok je onaj pseći skot i dalje pokušavao da mi odgrize parče gume. Dok sam se vraćao izbrazdanim nasipom, razmišljao sam kako su ti smradovi verovatno masno platili nekom debelom svinjoglavom korumpiranom foteljašu iz opstine da ga zaboli penis za to sto se u sred pičke materine, na potpuno nezakonitom mestu, gradi seljački kafić. Hteo sam da pozovem građevinsku inspekciju, ali budući da živim u jednom divljem naselju gde se dotična inspekcija često sretala, znao sam da bi i njih sigurno ''zaboleo penis'' za to. I tako sam otišao. Ni jednu psovku nisam prosuo u etar-ne bi mi to pomoglo ni u čemu osim u tome da ostanem bez prednjih zuba i mogućnosti za kasnijim stvaranjem porodice. Možda sam i zbog takvih stvari malčice isfrustriran.
Psovanje u internet blogovima se može nazvati najblažim vidom običnog građanskog protesta protiv učestale bahatosti, sirovosti, društvene nesvesti i političke korumpiranosti i, iako je u svojoj srži nepristojno,mnogo je delotvornije od direktnog vređanja nečije familije. Takvo psovanje nema nikakav bitan efekat. Onaj ko misli da može da mi oduzme i to sasvim malo pravo da budem nezadovoljan kretenskim društvom,i da to nezadovoljstvo ispoljim na svoj način, moze prosto da mi puši kurac.

Autor: Hiperbilirubinonemija, septembar 2008.

Nedovršena priča

Imao je 69 godina. Živeo je u malom stanu u Tadeuša Košćuškog 19. Bio je jedan od onih staraca koje ste stalno mogli da vidite kako stoje na balkonu i posmatraju sve što se događa u svetu ispod njih. Gledao je ljude, kola, tramvaje čiji je svakodnevni prolazak osećao kao mali zemljotres, slušao je vriske i režanja iz zoološkog vrta koga je gotovo celog mogao da vidi sa svoje male osmatračnice. Ipak je najviše pažnje posvećivao ljudima kojima je uglavnom posmatrao lica, pokušavajući da dokuči nešto o njima i njihovim životima. Na osnovu samo jednog pogleda sa te male oronule sive terase na 4. spratu, mogao je da zna kada se nekome rodio sin, a kada ćerka, kada neko pati zbog mrtve ljubavi, a kada se neko tek zaljubio. Bilo je i onih kojima su dragi zauvek otišli... Lica ovih poslednjih se trudio da odmah izbriše iz svog sećanja. Njegov mozak je bio star, i pretrpan slikama ljudi sa najrazličitijim izrazima lica, pa je tako sve više morao da štedi prostor u kome je držao svoja sećanja kao stare kutije. Sećanja je zapravo i shvatao kao male drvene kovčege koje je pažljivo slagao na police svog pamćenja. Njegova gotovo nadljudska sistematičnost mu je omogućavala da u svakom trenutku pronađe odgovarajući kovčeg čijim bi otvaranjem udisao sećanje pohranjeno u njemu. U tome mu je pomagala i činjenica da su i kovčezi bili različitih boja. Oni u kojima je ležalo sećanje na osmehe dece koju su roditelji u cik subotnje zore vodili u zoo vrt, bili su žute boje, pogledi dvoje mladih koji su se ukrštali u zanosu tek rođene ljubavi, bili su držani u onima crvene boje. Kovčezi plave boje bili su rezervisani za one koji su, hodajući sami strmom dorćolskom ulicom, sanjali ljubav i ispunjenje, za koje su znali da nikada u potpunosti neće doći i otkriti se u svojoj kristalnoj jasnoći. Za ove poslednje je čika Milutin, kako su ga znali stanari zgrade, u sebi ostavljao najviše prostora. Smrt koju toliko nije voleo i koju je uglavnom ignorisao, bilvala je zaključavana u ovalnim hrastovim kutijama...
Bio je profesor matematike u penziji i živeo je sam. Na stolu, za kojim su se ranije čuli glasovi učenika kojima je sa žarom umetnika približavao tajne geometrije, algebre i trigonometrije, stajala je fotografija u drvenom ramu od mahagonija sa izrezbarenim cvetovima. Osim nje, u stanu nije imao drugih fotografija, pa čak ni zidnih slika. „Sve to služi da bi se ljudi prisećali momenata iz prošlosti. Ono što imam u sebi je mnogo više od onoga što bi mi pružile nekakve slike i fotografije”, govorio bi sam sebi. Ipak, držao je tu jednu sliku. Na nju je retko bacao pogled. Dešavalo se da je ne pogleda mesecima, pa čak i godinama. U trenutcima kada je stajao blizu nje, dovoljno blizu da bi je svojim slabim staračkim očima mogao videti, na licu bi mu se pojavljivao nekakav grč, videla bi se tuga u njegovim očima, kojima je letnje jutrarnje nebo pozajmljivalo svoju nijansu plave, dok im je slaba sunčeva svetlost, probijajući se kroz sivilo jesenjih oblaka, davala boju starog asfalta na kojem je on posmatrao ljudske živote onoliko dugo koliko je njima trebalo da se izgube iz vidokruga. Ipak, on je u tom čudnom odricanju od pogleda na pomenutu fotografiju nalazio radost, nekakvu samopovređivačku nasladu. Nakon izraza lica koje je plakalo nemo i bez suza, dolazio bi osmeh...
Iako su mu oci bile slabe, on je na neki način uspevao da uhvati lica ljudi koji su se kretali tom jedinom ulicom koju je on voleo...
Postojali su oni koje je svakodnevno viđao kako idu na posao, u školu, na Kalemegdan, u prodavnicu, i oni koje bi samo jednom video kako prolaze kroz njegov život bez znanja da ih je on u svoju dušu primio zauvek. Slike ovih prvih stavljao je u kovčege oblika kvadara koji su dodirivali zemlju te velike hale sećanja, dok su ovi drugi stajali iznad, zauzimajući u nestvarnom prostoru oblik plitkih valjkiova, koje su veoma ličile na kutije za poklone.
U sredini te prostorije kojom su carovale slike prošlosti, lebdela je figura, opisujući oblik savršene lopte...

Autor: Hiperbilirubinemija, januar 2009.(03:48)

Mesec od Stakla

Daleko van domašaja čovečje svesti, izvan svih granica ljudske spoznaje, pa ipak bliže čoveku nego što bi iko slutio, prostiralo se kraljevstvo. Sve u njemu bilo je sastavljeno od stakla. Svako drvo, svaki kamen, svaki živi stvor, sve što je postojalo, bilo je izgrađeno od najfinijeg i najprozirnijeg stakla. Misao je bila od stakla... Nije se znalo za granice prostora i vremena. Reči kraj i završetak nisu bile poznate. Reke od tečnog stakla tekle su zajedno sa pesmom vetra koji se presijavao na suncu bezbojnog plamena...
U tom bezbojnom, prozirnom kraljevstvu, obitavao je jedan princ. Ime mu je bilo Mesec. Bio je samo princ, iako nije imao oca koji bi bio iznad njega kao kralj. Tačnije, otac nikada nije ni postojao, a majka mu je bila muk. Rođen je iz utrobe tišine. Niko nije znao šta mu ime znači, jednostavno je doletelo u snu bez snivaoca. Tada je svaki oblik postojanja dobio svest o tome da je princ rođen.
Kao i sve drugo na tom nemom svetu, ni on nije imao glas. O svetu je učio brzo, ali to znanje nikada nije popunilo matericu govora o kome ništa nije znao. Od svega drugog na svetu, čiji je gospodar bio, razlikovao se po jednoj stvari, stvari koja se kosila sa osnovnim postulatima građe svih materija. U njegovim staklenim grudima, kucalo je crveno srce od mesa, materije jedinstvene u kraljevstvu. Krv koju je ono pumpalo, postajala je staklena i prozirna čim bi napustila jedinstveni organ čije je podrhtavanje princa podsećalo na njegovu naočitost.
Mesec je često sanjao, ali samo jedan san. Jedini stanovnik tog sna bio je on sam, međutim, nije se mogao videti. Sanjao je u prvom licu. Uvek bi stajao na istom mestu sa kog je posmatrao tok nekakve reke. Ona je bila toliko široka da su se ptice umarale u pokušaju da je prelete. Često bi od umora padale u talase i tu nalazile dom u večnosti. Video bi zatim drveće koje, kao da je svojim šiljatim vrhovima u jednom trenutku probilo zemljinu koru u borbi za život iznad mraka, oblake koji su stajali u mestu, prkoseći bezvoljnom vetru čiji je vlasnik bilo proleće, sunce koje je mirisalo na buđenje i kretanje. iI sve je to bilo okruženo nebom, tom čudnom pojavom koja je praznini poklonila plavu boju. Princu je sve delovalo jako čudno: kao da ništa što je gledao nije bilo sačinjeno od jedine njemu poznate materije, već od mnoštva tvari čije postojanje sebi nije mogao da objasni. Tok reke pevao je pesmu koju on do tada nije čuo. Bila je to pesma o tišini, vriscima koje je prizivao bol, i smehu koji je rastao iz radosti, pesma o vremenu koje na svojim bezobličnim leđima nosi postojanje koje stalno menja oblik. Reka je pevala njemu, i on je to znao. ,,Šta je to vreme", pitao se. Ni za većinu ostalih pojmova stakleni princ nije znao šta znače. Osim tišine. Tonove ove pesme nosile su vrane u kljunovima i bacale ih oko njega. Neki su nestajali u rečnoj struju, a neki su kao grad padali njemu na glavu. To ga je bolelo. Potom bi u tom snu uvek krenuo prema samoj ivici obale i naginjao se ne bi li video svoj odraz. Njega nije bilo. Tada bi se Mesec probudio.
Taj ga je san veoma plašio, i zato se užasavao pri pomisli na njega. Sve je pokušao da bi ga izbegao, ali bi ga taj prokletnik uvek na kraju stizao poput vuka koji svoju lovinu prvo izmori, a potom, kada ova skroz posustane, napada krvnički kidajući meso sa još živog tela.
Izmoren nemirom, on odluči da uradi nešto o čemu do tada nije ni razmišljao. Odluči da se obrati Majci za pomoć. Samo, nije znao kako to da učini. Otišao je u najdublji lagum svog sjajnog kristalnog dvorca, seo, i počeo prizivati biće koje ga je, davši mu život, postavilo za gospodara celog tog sveta koji bi svojim zracima prožimala svetlost, samo kada bi joj postojao izvor. Svojom rukom od stakla je preko zidova opisivao sve poznate magične simbole, grčio je telo u svom nemom ritualu, a zatim je mirovao. Tako nepokretan, čekao je dugo. Ništa se nije događalo. U očaju, pomisli da odustane i pusti da ga san još jednom zgrabi svojim čeljustima lovca. Taman kad je krenuo natrag, u misli mu je doletela molitva koja je sama porađala reči od kojih je bila sastavljena: ,,San je život moj i smrt. U njemu sam slobodan, u njemu me boli. Želim da osetim tok vremena, želim da umrem. Pomozi mi, ti što si mi oblik stvorila, da uronim u reku''. Reči ove neme molitve, ponavljale su se iznova i iznova. Mesec je bivao sve pospaniji. Tada je poslednji put video dvorac i svoje zidove od stakla.
Tog vrelog avgustovskog popodneva, na obali Dunava na kojoj pogled udiše Zemun, a izdiše vetar, stajao je mladić kovrdžave kose, pogleda uprtog nizvodno, a misli usmerenih uzvodno. Njegove oči menjale su boju sa svakim treptajem dok je kao ukopan stajao na ivici obale. Zvao se Mesec, a oko vrata je nosio ogrlicu sa parčetom savršeno prozirnog stakla. Duvao je topao vetar okupan mirisom sunca i paljevine. Momak je posmatrao jata ptica koje su preletale sa jedne na drugu obalu. Neke od njih su od umora padale i oticale u nepovrat zajedno sa nepokolebljivom vodenom strujom. Gledao je u vodu i pevao naglas. Bila je to pesma o tišini, vriscima koje je prizivao bol, i smehu koji je rastao iz radosti, pesma o vremenu koje na svojim bezobličnim leđima nosi postojanje koje stalno menja svoj oblik. Zatim je sa same ivice obale posmatrao lik koji se kezio plutajući na izmorenim rečnim talasima. Potom je nestao...
Avgusta te 1998. godine, svi smo čuli priču o momku koji se udavio u Dunavu. Umro je, a da nije znao da je u grudima je nosio srce od najfinijeg prozirnog kristala.

Autor: Hiperbilirobinonemija, decembar 2005.

Zadarskom Ulicom

Nekada ti dođe da se zaplačeš,

nad sopstvenim životom,

Najnesrećniji čovek na svetu,

Iako ima gladnih, što ti nisi,

prejeden si prijatelju!

Iako ima i bosih, ti nosiš čizme,

toplo ti je prijatelju,

Nekom bi se najebao majke,

pa tvoju niko ne dira,

Ipak ti uporno mrziš sve oko sebe!

I ona neće sa tobom,

Sad je sa njim i voli ga,

posle njega ide baš možda onaj,

onaj što stoji tamo,

onaj nasmejanog lica,

ni lepši ni bolji,

samo nije Ti,

Ti si prijatelju sto prvi!

Tebi sleduje ono što ostane,

Tvoja paklica pljugi,

kao da je uvek prikraju,

U tvom novčaniku imaš para

samo da se vratiš kući,

opet na početak,

budućnost nije za tebe,

sve te skalamerije,

sklopke, kablovi,

mini aparati, ravni ekrani,

svo njihovo zujanje,

ostavićeš drugima,

neka njih jebe u glavu,

neka njih poseduje,

nek im smeta,

Nek im ozrači kitu,

da ti ne diraju devojku,

A ti ćeš prijatelju,

proći ulicom Zadarskom,

U tvom Bg-u, koji pripada njima

ulicom u kojoj vreme stoji,

gde drugi ne zalaze,

gde miriše neki grugi život,

neka druga prilika,

videćeš tvoj grad kako svetli,

kako pokazuje staro lice,

videćeš kako za njega ne postoje oni,

koje gledaš svaki dan na ulici,

oni koji sto godina žive u tvom gradu,

a nisu naučili ništa,

kako ignoriše one iz čije svake pukotine

lipti provincijalizam,

Kako ne vidi polunormalnu omladinu,

koja do starosti ne prestaje da se tarzaniše,

omladinu koja je zajebala Darvina,

ponovo ćeš se prijatelju,

osetiti svoj na svome,

biće ti bolje, moćićeš ponovo da voliš...

...neku drugu devojku!

Samo prođi...ulicom Zadarskom!

(15.3.2007.)

autor: joshibeast(iz edicije:"rima mi se gadi")

Linija gsb-a br. 95

stojim tako u busu

već nekoliko dana zaredom

vraćam se iz smrdljivog grada

koji je nekada bio moj!

vozim se ka mirisu predgrađa,

I svaki dan nova priča,

svaki dan me moji novi sugrađani,

moje nove komšije, podsećaju

da od glupih ima glupljih,

od ludih luđih

od prljavih prljavijih

od ubogih ubogijih...

jedini problem!

iz dana u dan...

...u busu...

jebote!

tamo se dešava život

i to njegovo prosečno

a ne najgore ispoljavanje.

Miris kao da ubija!

Građevinci,

sa čijih se lica

čita jedino umor

sa čijih se pantalona

čitaju materijali, po slojevima

nose plastične kese

nose cipele sa ostacima betona

koje kao da kažu kojim naporom

gaze kroz svoj usrani život

a s njih k-o da kulja

neki žuti dim...

Oni su prost i pošten svet.

Miris kao da ubija!

Penzioneri,

stari u sivim mantilima,

braon suknjama i pantalonama,

izgledaju kao da uvek

sa sobom nose kišobran,

po neku otpusnu listu,

neki rentgenski snimak,

mirišu na stari drveni ormar,

baš onakav kakav imamo u selu,

Oni su bili prost i pošten svet.

Miris kao da ubija!

Srednjoškolci,

sa praznim ruksacima,

koji im se pri svakom pokretu

češu o leđa,

viču, dozivaju se

sa telefona puštaju muziku,

svi momci u jaknama istog kroja

raznih boja

sve devojke u dubokim čizmama

bele boje

veseli su i smeju se.

Tu sam se setio Nikole Vranjkovića:

"Samo se deca smeju jer još ne znaju,

da treba da porastu i da drugi izbor nemaju"

Oni nemaju mirisa.

Oni još nisu svet.

Prosti jesu.

A crveni zglobni Ikarbus plovi brzo

kroz život

Plovi iz bega u beg,

U krug.

Sve brže, dok neko konačno ne ispadne!

(19.2.2007.)

autor: joshibeast(iz edicije:"rima mi se gadi")