Zašto toliko psujem

Zašto li toliko psujem? Pravi odgovor ne znam ni sam. Možda jer sam prost(to svakako jesam). Možda je to jer sam nenačitan, pa ni ne znam za drugo- to se isto moze podvesti pod prostakluk. Kažu da ljudi nezadovoljni svojim seksualnim životom često psovanjem leče frustraciju. To nisam, hvala. Potpuno sam zadovoljan tom stranom svog ''društvenog'' života. Pa koji mi je onda kurac?Šta, samo sam prostak?! E pa,jebiga, nije baš samo to! Uzrok verovarno leži u jednom vidu isfrustriranosti, ali ne seksualne. Kao klinac sa 14 i 15,a bogami i mnogo kasnije, zaista sam često bio poražen činjenicom da ne mogu ništa da kresnem. Nikako mi nije polazilo za rukom, ali tada i nisam baš toliko psovao. Tačnije, skoro uopšte nisam psovao dugo vremena, tako da ta kvazifrojdovska teorija zaslužuje samo da se njome obriše figurativno dupe.
Sa druge strane,mogu reći da sam isfrustriran jer u poslednje 2 godine nisam ušao u autobus, a da nisam osetio miris polusvarenog domaćeg srpskog luka, kako belog, tako i onog karaluka, bez koga se ne može zamisliti jedna čestita domaćinska trpeza. Ironiju na stranu-nema ničeg lošeg u tome što ljudi jedu luk-ali je malo bedno što većina tih stvorenja iz busa misli da je isčačkavanje noktom ili komadićem drveta(čitaj čačkalicom) pranje zuba. Naravno, pri susretu sa tom oralnom miazmom, kao i većina ljudi u busu koji nisu tog dana jeli dotičnu biljku, prosto manje dišem, ćutim i željno iščekujem svako novo otvaranja vrata.
Mogu reći da me pomalo frustrira i to što mi neki kreten(verovatnije je da je u pitanju čitava vojska tih poremećenih bezobraznih skotova) uporno baca otpatke svog čobanskog industrijskog obroka u dvorište, izazivajući u meni potrebu da se tom skotu ispovraćam pravo u usta, pa da onda gledam njega kako povraća moju povraćku. Naravno, takve misli su samo način da se oslobodim nervoze dok čistim dvorište umrljano parizerom,koji je verovatno bio truo čim je izašao iz masine u fabrici. Tu su dalje nezaobilazne kecice kečapa, majoneza,kao i omoti jeftinih čokoladica ili čipseva sa ukusom luka ili sira. Ali dobro,šta je tu je,to i nisu tako strašne stvari-prosto ćutke iskuliraš i pičis dalje.
Prošlog leta, dosta sam vozio bicikl. Naime,shvatio sam to da život u prigradskom mestu kao što je ovo moje ima čak i dobrih strana ka što je priroda koja se nalazi u neposrednoj blizini. Otkrio sam i mesto sa koga se pruža najbolji pogled na Beograd, pogled koji kazuje samu suštinu lepote jednog grada. Pravo preko puta reke, na samoj obali, nalazi se mala usputna luka sa šljunkarom. Tu stalno pristaju one matore, zarđale barže, da bi se natovarile peskom koji dalje nose bog zna gde. Iako tamo lučke dizalice rade bez prestanka, na mojoj obali je sve tiho, iako nas razdvaja samo reka. Levo odatle, pruža se pogled na zemunski Gardoš i brdo pod njim, pošumljeno tamnim krovovima kuća. Jos levlje, moze se videti plaža Lido krcata onima koji nisu mogli na more, a nisu hteli na Adu. Kad je lepo vreme,zaista ih ima mnogo. Odmah iza su delovi hotela Jugoslavija, i vrhovi zgrada na Novom Beogradu. Dok dalje okrećem glavu u već pomenutom pravcu nazirem delove Starog Grada, krunisanog Kalemegdanom, a još iza njega, mogu se videti obrisi Kapije Beograda-ne Geneksa, već one druge, za koju nikako ne mogu da zapamtim na kojoj je strani sveta(Beograda), po kojoj nosi deo imena. Mislim da je Južna, ali jebiga ako sam ispao seljak. Dok gledam sve to, sedim pod krošnjom stare vrbe i pijem vecć užeglu vruću vodu uživajuci u odmaranju bulje od jednoiposatne vožnje bajsa po nasipu po kome kao da su godinama prelazili traktori. Nigde nisam osetio prijatniji dašak vetra u periodima onih imbecilnih vrućina kakve u poslednje vreme leti vladaju u gradu. Iako zvuči idilično, imalo je to mesto svojih mana. Jedna od njih je bila ta što su sa krošnje te stare vrbe, zajedno sa njenim povijenim granjem, sve češće visile nekakve pocepane gaće ili drugi raspadnuti delovi odeće. Prizor je kretenski, ali ko sam ja da osuđujem ljude što nakon snošaja, valjda od sreće, vole da ostave nakakav trag, nekakav privatni dokaz da su uspeli da ga umoče na obali reke?! Često se, takođe dešavalo da, nakon što, crknut od vožnje po vrućini, sednem na samu plažu, skontam da sam seo u nekakvo smrdljivo lepljivo smeće čije poreklo ne mogu ni da naslutim. Al' opet, jebiga, ostatak plaže je bio čist-ko me jebe što ne umem da odaberem mesto za sedenje. A tu su i oni koji posle obilnog roštilja na toj istoj plaži ostave malu deponiju flaša, salveta i ostataka od onih govana koja su pekli na tom istom roštilju. Oni su još i najbolji-barem bacaju sva ta sranja na istu gomilu. Sve su to sitnice preko kojih sam lagano prelazio iz prostog razloga što nervoza izazvana otpadcima tog ljudskog šljama nije mogla da se poredi sa veličanstvenim osećajem mira koji sam sticao posle samo pet minuta sedenja na tom mestu. ''Ko jebe stoku, ja ipak imam mesto na svetu gde se osećam potpuno oslobodjenim svih društvenih stega i stresova koje one prouzrokuju''. Tako sam govorio u sebi i onog sparnog ranog popodneva kada sam kao i obično bio na putu ka već pomenutom mestu. Kako sam samo čekao da opet, kao mnogo puta ranije spustim to svoje dupe na ono malo peska, koji se zavrsava baš onde gde se naziru najdalji korenovi stare vrbe. Došavši skoro do same plaže, čujem lavež i registrujem to kao sasvim normalnu stvar, jer u blizini ponekad ima po koja lutalica. Nastavljam dalje, očekujući da ću prvo videti vodu i onaj jedinstveni hlad koji pravi stara baba vrba. Kako sam se samo šlogirao kad sam video dva bizgova od dva metra i uglom čela od 30 stepeni kako dovršavaju montiranje nekakvog seljačkog kafića iz koga već piči seljačka muzika. Tek posle oko trideset sekundi piljenja u te kiklope seljaštva, shvatam da mi neki mali smrdljivi pas koji više liči na hijenu grize prednju gumu bicikla. Nisam ga oterao. Pustio sam ga malo da leči svoje pasje frustracije pokušajuma da odgrize parče gume. Gledao sam one majmune i neku ženu,po svoj prilici buduću gazdaricu te gomile lima, koju će seljaci zvati kafićem. Gađenje koje mi je u tom trenutku nabujalo u glavi, može da se meri jedino sa onim koje mi se stvara kad vidim onog našeg nacistu i koljača u sred Haga kako se žali na VERSKU DISKRIMINACIJU, i to zato što neće moći tačno za pravoslavni Uskrs da dobije KOLAČE I PEČENJE. Malo mi se vratila prisebnost, i iznenada dobih želju da počnem da im kenjam i da ih vređam. I taman formiram položaj usana za ''jebem vam mater'',kad vidim da me jedan od bizgova gleda kao da sam mu to bukvalno i uradio pre par sekundi. Nisam ništa rekao. Zatvorio sam usta, još kratko ga gledao i krenuo kući, dok je onaj pseći skot i dalje pokušavao da mi odgrize parče gume. Dok sam se vraćao izbrazdanim nasipom, razmišljao sam kako su ti smradovi verovatno masno platili nekom debelom svinjoglavom korumpiranom foteljašu iz opstine da ga zaboli penis za to sto se u sred pičke materine, na potpuno nezakonitom mestu, gradi seljački kafić. Hteo sam da pozovem građevinsku inspekciju, ali budući da živim u jednom divljem naselju gde se dotična inspekcija često sretala, znao sam da bi i njih sigurno ''zaboleo penis'' za to. I tako sam otišao. Ni jednu psovku nisam prosuo u etar-ne bi mi to pomoglo ni u čemu osim u tome da ostanem bez prednjih zuba i mogućnosti za kasnijim stvaranjem porodice. Možda sam i zbog takvih stvari malčice isfrustriran.
Psovanje u internet blogovima se može nazvati najblažim vidom običnog građanskog protesta protiv učestale bahatosti, sirovosti, društvene nesvesti i političke korumpiranosti i, iako je u svojoj srži nepristojno,mnogo je delotvornije od direktnog vređanja nečije familije. Takvo psovanje nema nikakav bitan efekat. Onaj ko misli da može da mi oduzme i to sasvim malo pravo da budem nezadovoljan kretenskim društvom,i da to nezadovoljstvo ispoljim na svoj način, moze prosto da mi puši kurac.

Autor: Hiperbilirubinonemija, septembar 2008.