Gomila misli nastalih tokom procesa sipanja rakije u usnu duplju

Dragi moji, tekst koji stoji ispod je neka vrsta eksperimenta u kome sam hteo da vidim kako će se postepeno razvijati priča koju sam započeo trezan, a završio pijan...ipak nisam mogao da je završim baš skroz...nisam se baš do kraja razvalio...Dobra(ili jako loša) strana toga je to što najverovatnije sledi nastavak...Do sledeće loze

Gomila misli nastalih tokom procesa sipanja rakije u usnu duplju

Izgleda da nikako ne mogu da nadjem taj magicni materijal koji bi popunio ili zakrpio rupu u meni...ili barem ucinio da bude manja... Sad se postavlja pitanje da li se crne rupe uopste mogu popuniti ili zakrpiti. Njihova masa i gustina su toliko velike da cak ni fotoni ne mogu da pobegnu iz njihovog mracnog zagrlja...Ta konstatacija mi se narocito svidja-mesto koje je zarobilo svetlost. Mesto koje je toliko puno najrazlicitijih materija, a opet toliko prazno i homogeno u svojoj nemogucnosti da svoju nutrinu prikaze izvan sebe...
Jebene ideje...pun sam ideja, ali mi fali volje, fali mi pocetni zamajac, fali mi da ne razmišljam više o tebi, o onim prokletim trenutcima kad sam sa tobom bio srećan, kad je osmeh bio sastavni deo mog izraza lica. Mislim da polako idem ka tome da prebolim...
Sad je veći problem nadoknaditi sve ono što je propušteno tokom svih onih debilnih meseci tokom kojih sam ponekad plakao, a ponekad samo posmatrao besmisao postojanja iz prvog reda velike sale Pozorišta Života. Prva stvar koja se nameće kao poteškoća nekome ko pokušava da nastavi dalje nakon vremena koje je pojela tuga jeste problem vakuuma. To je ona praznina koja nastaje usled gubitka nečega što je činilo kao bitan deo nas samih. Činjenica je da smrt bliskog bića izaziva mnogo dublji i veći vakuum od onog koji nastaje kada shvatimo da smo izgubili nečiju ljubav...Ovo nikada ne bi trebalo smetnuti s' uma, jer je razmaženo govoriti o promašenoj lubavi kao o najvećoj katastrofi koja nekoga može da zadesi- iako svi to tako ponekad osećamo.
Sada razmišljam o tome koliko sam dugo vremena gledao u nebo, ne svativši koliko se magijske i iskonske dubine krije u toj gomili zvezda i planeta iznad moje glave. Toliko svetova koje ljudski, empirijski mozak ne može ni da zamisli...Toliko različitih procesa čiju svrhu čovek nikad neće shvatiti... Shvatio sam takođe da svemir nije samo ono što se nalazi iznad naših glava. Naime, počeo sam sve stvari oko sebe da kapiram kao jedinstvene univerzme, zasebne svetove u kojima važe različiti zakoni i čiji je svaki izgled poseban na svoj način.
U poslednje vreme svaku kuću u komšiluku posmatram kao svojevrsni univerzum...
U jednoj od njih živi ona... Još jedan zaseban univerzum čije srazmere tek počinjem da naslućujem...Nekada mi se činilo kao da je njena kuća daleko poput onih kuća koje se naziru sa terase moje sobe...Sada kapiram da je ona, u slučaju da je za tim imala potrebe, mogla da čuje svaku reč izgovorenu u mom dvorištu, svaku kretensku misao koja je, upakovana u celofan jezika, bacana u vazduh oko kuće u uluci Stevana Bozoljca 33/b.
Nije bitno da li se neka udaljenost meri svetlosnim godinama ili jebenim metrima...ponekad i taj prokleti metar udaljenosti može biti daleko kao 100 jebenih svetlosnih godina...jebeno, jebeno...sve mi je nešto jebeno...do jaja je kad ti je sve jebeno...lepo se osećam kad je sve jebeno...tako se valjda postavljaš iznad stvari koje si obeležio dotičnim epitetom...hehe...jebeni univerzum...jebeni bog...da li to znači da sam sad ja iznad boga, da sam ja bog?! Ja sam sve...poseban univerzum...Svoj svet sam stvorio jebeni ja...čekaj malo, šta sad?! Sad, kad sam se, vodeći se istom logikom, stavio iznad sebe samog...Dalje se može ići u nekakvu egzistencijalističku dihotomiju...koga bre boli kurčina za sva ta sranja...
Sad slušam Aeon Spoke...jedna od onih stvari koje me rastavljaju na atome...Jebena muzika...ne volim kada mi neko o muzici govori kao o nečemu čiji je krajnji proizvod podložan logičkoj analizi tipa: „sjajno su spojili melodiju sa tekstom“ i slično... Muzika je nešto što prosto osećaš kao takvo...Nekakva atmosfera koja te dalje pokreće da razmišljaš ili da se prosto osećaš na određeni način...Počeo sam previše da koristim 3 tačke, jel’da?! E, pa boli me kurac Jebite se svi, mamu vam jebem...
Evo vam još: ..., ..., ..., ..., ..., to je za sve seratore koji bi da kenjaju po tome...
Razmišljam nešto o ljubavi...jebem mu mater ako svaka ljubav nije nešto što se posle izvesnog perioda strasti pretvori u prokleti bal vampira...sa samo dva učesnika(sa izuzetkom poligamiijskih vidova ljubavi)... Prokleti parovi... Svi se trude da pred drugima deluju srećno, dok zapravo većinom i sami kapiraju da su postali smrdljiva žabokrečina u kanalu životne neminovnosti... Svima je kao do jaja... Do mojega im je do jaja!!! Samo se uglavnom ljudi plaše da priznaju da je ta kurčeva ljubav jedna obična romantičarska iluzija stvorena sa ciljem da se ljudi stave u društvene kalupe kako bi se njima lakše moglo manipulisati…ovo je trenutak kad sam shvatio da moram sebi da obećam da ću, ma šta mi se desilo, uvek ostati svoj, uvek ostati za većinu kreten, kao što sam oduvek bio…Možda ću se opet zaljubiti…Sad je 3:33…to je pola od 6:66…Tako valjda razmišlja pravi satanista…jebem li ga…
Sad bih valjda mogao da nastavim razglabanje I da postepeno dotičem sve što mi padne na ovu retardiranu pamet...Ali neću večeras. Možda neki drugi put kad se budem ucirkao na sličan način…
Ps Ovo je za Manasiju: BUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUUM!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!1

Laku noć prijatelji

Malo objašnjenje: Manasija je moj drugar iz srednje škole. Kad je prvi put prelistao tekstove sa ovog bloga, rekao mi je da je sve super, ali da fale nekakve eksplozije, pa sam odlučio da ga malo častim:)