Ветар је поново дувао у своје трубе од стакла. Птице су се посакривале под кровове, у страху бежећи од његових обесних тонова. Тада, кад су уплашене, птице сањају, ту под нашим цреповима, шћућурене између оних делова греда које спречавају олује да однесу врхове наших кућа. Оне које не желе да се препусте сновима, крију се на терасама и крововима зграда, јер знају да им сан неће доћи испод крова који нема косину. Зато се птице деле на оне које испод крила крију снове и оне које пуштају ветар да ту греје своје хладне руке. Птице сањари маштају и кад нема ветра, док се ове друге осећају сигурно само кад је време лоше, јер тада имају разлог да се сакрију и побегну од зиме и себе самих. Њихова крила су крта, јер их користе махом за тражење склоништа, за разлику од сањара који се њима уздижу високо, не би ли барем једном успели да пролете кроз облаке. О томе су им, док су им та крила још била мала и слаба, причали старији, како би их научили да воле да лете.
Био једном један голуб. Имао је обично име. Нећу га рећи јер њихова имена нису као наша – њихов корен нема значење, већ само тон. И баш тај тон је оно што једно име чини посебним. Не постоје два иста имена код голубова, као што не постоје ни два иста голуба. Тако је некада било и код људи, али смо временом све више имали потребу да једни на друге личимо, не би ли смо после лакше налазили јединке сличне нама и ратовали против оних који то нису. Тиме што смо се све више једни са другима стапали, дали смо си легитимни разлог да нахранимо свој примитивни его тврдећи да смо бољи од оних других. Не припадати ни једном од раширених типова људи данас, равно је друштвеном самоубиству.
Али да се вратимо нашем голубу...Заправо, он ће се провлачити кроз све приче које ћу даље писати и на крају ће сви знати ко је он заправо. За сада је довољно рећи он један од оних који сањају, и да је у овом тренутку управо под једним од београдских кровова – можда баш под вашим, а да ви тога нисте ни свесни. Заправо, вероватно никада нећете ни бити јер најчешће нико од нас ни не слути да би једна обична птица могла у себи да носи нешто толико вредно као што је то случај са овим нашим малим пријетељем. Заправо, мислим да ни он сам тренутно тога није свестан.
Ипак, ево још једне информације о њему - уколико случајно у свом дворишту, парку или локалном шумарку угледате голуба који стоји на грани брезе, будите сигурни да то није он. Бојао се бреза више него соколова, и радије би се спуштао на земљу, где су вребале огладнеле уличне мачке, него што би си допустио да своја уморна крила само на тренутак одмори у крошњи тог, за нас веома лепог и цењеног дрвета.
Ово се може назвати извесном врстом потраге за њим, а како време буде пролазило, биће све лакше препознати га у маси других, иако се наизглед ни по чему не разликује од осталих припадника своје врсте. Надам се да ће ово писаније резултовати тиме да он коначно буде лоциран и тада ће бити јасно зашто о њему сада пишем.
Београд, 05.06.2012.
Hiperbilirubinemija
Био једном један голуб. Имао је обично име. Нећу га рећи јер њихова имена нису као наша – њихов корен нема значење, већ само тон. И баш тај тон је оно што једно име чини посебним. Не постоје два иста имена код голубова, као што не постоје ни два иста голуба. Тако је некада било и код људи, али смо временом све више имали потребу да једни на друге личимо, не би ли смо после лакше налазили јединке сличне нама и ратовали против оних који то нису. Тиме што смо се све више једни са другима стапали, дали смо си легитимни разлог да нахранимо свој примитивни его тврдећи да смо бољи од оних других. Не припадати ни једном од раширених типова људи данас, равно је друштвеном самоубиству.
Али да се вратимо нашем голубу...Заправо, он ће се провлачити кроз све приче које ћу даље писати и на крају ће сви знати ко је он заправо. За сада је довољно рећи он један од оних који сањају, и да је у овом тренутку управо под једним од београдских кровова – можда баш под вашим, а да ви тога нисте ни свесни. Заправо, вероватно никада нећете ни бити јер најчешће нико од нас ни не слути да би једна обична птица могла у себи да носи нешто толико вредно као што је то случај са овим нашим малим пријетељем. Заправо, мислим да ни он сам тренутно тога није свестан.
Ипак, ево још једне информације о њему - уколико случајно у свом дворишту, парку или локалном шумарку угледате голуба који стоји на грани брезе, будите сигурни да то није он. Бојао се бреза више него соколова, и радије би се спуштао на земљу, где су вребале огладнеле уличне мачке, него што би си допустио да своја уморна крила само на тренутак одмори у крошњи тог, за нас веома лепог и цењеног дрвета.
Ово се може назвати извесном врстом потраге за њим, а како време буде пролазило, биће све лакше препознати га у маси других, иако се наизглед ни по чему не разликује од осталих припадника своје врсте. Надам се да ће ово писаније резултовати тиме да он коначно буде лоциран и тада ће бити јасно зашто о њему сада пишем.
Београд, 05.06.2012.
Hiperbilirubinemija
