Par slika i misli iz jednog dana

U ogledalu na hodniku, vidim noć koja svojim tankim, dugim rukama lopova polako grli tišinu, kao i svake večeri uzimajući joj nevinost staru onoliko vremena koliko je proslo od poslednje zore.


Mesec i večeras diplomatski ćuti, kao da zna nešto što ja samo naslućujem. Gledao sam ga kroz dvogled sinoć. Ljudima je ponekad čudno što to radim. Istina je da se time zaista ne dobija neki preterano spektakularan pogled na Zemljin satelit. Sa druge strane, uz pomoć jačih dvogleda ili još jačih teleskopa, pogledu se omogućava da pređe na hiljade, milione, čak i milijarde kilometara, i to je najviše što živ čovek može da dosegne. A nisam baš siguran da mrtvi mogu da dosegnu više. Malo je tužna činjenica da ću do kraja života taj Mesec moći da posmatram samo sa prosečne razdaljine od 384,403 kilometara, pogledom prelazeći onolike razdaljine kolike mi dozvole sočiva teleskopa ili dvogleda. Ostavio sam dvogled, i vratio se u sobu. Mesec je i dalje ćutao, to radi svako veče, svako veče posmatra, kao što njega posmatra Sunce iz svog noćnog prikrajka. Biti dosledan znači biti moćan. Sile koje svako veče teraju Mesec da izađe, Zemlju da kruži oko sunca, koje teraju kosmos da se stalno širi do trenutka kada će tek rođeni atomi ponovo biti jedini oblici postojanja, te sile su najveći i najsnažniji oblik moći nad samim sobom i onim što neki zovu sudbina. I dok tok nekih stvari može da promeni samo cepanje atoma celokupnog kosmosa, nama je dovoljno par pogrešnih reči u pravom momentu da bismo uspeli da odustanemo od planova, obaveza ili želja. Nama ne treba da umremo da bismo propali... Mesec se zapravo smeje kad malo bolje razmislim. I ja bih se smejao kad bih mogao nepromenjen od pamtiveka da posmatram nešto što me stalno podseća na svoju nadmoćnost, veličinu i neuništivost. Možda bih i plakao...ne znam...Ja čak i ne znam mnogo o planetama i zvezdama, ali zato volim da putujem...

Ugasio sam svetlo u sobi i zatvorio oči. Čuo sam odjeke nekih misli od tog dana...ti odjeci su postajali sve slabiji jer i misli moraju da sanjaju da bi se sutradan, inspirisane svojim sinoćnjim snovima, oglasile bogatije, veće i dublje... Kad su misli zamrle, čuo sam još jedino zvuk kapi kišnice koje su padale sa viših na niže listove oraha i kajsije, da bi svoj besmisleno kratak put završile na betonu ili zemlji. Bilo je to kao hiljade sitnih koraka, koraka koji kao da neprekidno beže od nečega, grčevito, užurbano. Kao da neko beži u krug... Kao hiljade malenih lopova koji se sudaraju u mom dvorištu u nemogućnosti da iz njega nađu izlaz. Za sve to je kriv vetar koji je kao mali deran protresao grane drveća u čijim listovima je kišnica spavala pre njegovog dolaska.

Najgori snovi su oni u kojima se radnja odvija neposredno pre nego što zaspiš ili odmah nakon što se iz tog sna probudiš. Tada ti ljudi iz tog sna govore kako je ipak sve u redu, kako je sad sve dobro, kako te vole, kako ipak niko nije umro... A onda se u trenutku buđenja dogodi da vas stvarnost svojim često prljavim rukama ošine preko čela, za kaznu vas terajuću da ponovo progutate punu kašiku zelene splačine stvarnosti...Gorko je...

Mesec je zašao.