Ko je pojeo nauku? ili Kako je autor sistematski izpizdeo na idiote :)

Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pedesetogodišnji Ž. kreće se kroz mali šumarak pokraj Kraljeva.
U Kraljevo je došao da bi prisutrvovao sedmodnevnom seminaru o psihološkim i socološkim posledicama tranzicije i evro-integracija na radničku klasu u Srbiji. I kao svaki moderan čovek, ekološki, higijenski i zdravsveno osvešćen, za vreme poslepodneve pauze predviđene seminarom krenuo je ka okolnim šumama da se nadiše svežeg vazduha. Pošto su šume da drugom brdu zelenije i bogadije kiseonikom od ovih bližih gradu odlučio je da ipak mora krenuti kolima. Tu odluku, iako je zagriženi borac za smanjenje emisije ugljendioksida, lako je doneo.
Naime naš junak Ž. prošle godine na poklon je od jedne nevladine organizacije iz Mađarsle dobio automobil na hibridni pogon, kao izraz zahvalnosti za doprinose u borbi za smanjenje emisije ugljendioksida, iako je naš Ž. po profesiji psiholog. Taj događaj snimala je i televizija. Novinar je u prilogu zapazio da takav automobil košta 30 000 evropskih novčanica.
Posle petominutne vožnje naš Ž. stigo je do željenog odredišta. Ugasio motor, izašao iz kola i krenuo u jednu, kako će se ispostaviti prilično katarzičnu šetnju. U šumu je vodila jedna uska staza, kojoj se nastavak gubio iz vida samo nekoliko metara dalje zbog gustine šume. Ž. je odlučno stupio na stazu i uputio se ka srcu šume. Na sebi je imao kariranu košulju kratkih rukava, krem letnje pantalone i kožne sandale na nogama.
Posle nekoliko minuta opuštajuće i idilične šetnje, kako je Ž. to u svom umu sklopio, netaknutom prirodom punom prirodnih mirisa, šuštanja lišća i cvrkuta ptica, video je nešto što će da iz korena promeniti. Nekoliko sati nakon ovog događaja Ž. će doživeti najveću promenu koju jedan čovek može da iskusi.
Dva metra ispred njega stajao je mladić od nekih 25 godina. Na sebi je imao običnu crnu majicu, zelene bermude i patike. U desnoj ruci držao je plastičnu flašu. Minaqua 2l puna žućkaste tekućine.
Kada ga je ugledao Ž. je zastao. Smirenost koja mu se nalazila na licu odnednom je zamenila čudna grimasa. Javio se problem! Kako se obratiti nepoznatom čoveku usred šume u nepoznatoj okolini. Ž.-a je počeo da se znoji. U 2 sekunde kroz glavu su mu proletele sve moguće pretpostavke o mladiću koga je sreo. Da li je ubica? Da li je opasan? Šta radi ovde?...itd. Predpostavke od onih najsloženijih do onih najprimitivnijih. Od rezonovanja nuklearnih naučnika u Čikagu, do rezonovanja vlaške vračare iz istočne Srbije. Niša nije uspeo da shvati, ništa nije uspeo da zaključi o mladiću koji je stajao ispred njega. Samo je uspeo da primeti dve stvari. Šta će tom momku u ruci flaša sa mokraćom? Čime sam se ja bavio celog života?
Da li je moguće da sve moje socijalne psihologije, međuljudski odnosi, tehnike ubeđivanja, terapeustko iskustvo pucaju pred ovako jednostavnim zadatkom? Dva čoveka u istoj sredini, nije li to najbliže našim eksperimentima? Pa zašto ne radi, dođavola?
Ž. nije znao šta da uradi, ostao je ukopan na mestu bledog pogleda. Odjednom neprijatnu tišinu prekinuo je mladić u crnoj majici:
„Dobar dan!“-jednostavnim i običnim glasom
Ž. kao da je samo ovo čekao, taj prvi korak i početni impuls koji započinje komunikaciju. Ona kao stručnjak, iz knjiga i teorija, sada zna da će njih dvojica razgovarati i na lice mu se odmah vraća osmeh a poljuljano samopouzdanje je opet armirano u grudima. Odmakao se sa ivice na kojoj je stajao, a sa koje bi pad, koji je bio blizu, značio prestanak vere u sve ono što se borio i zalagao. Ž. je bio naučnik čija je nauka upravo vaskrsla iz pepela kao feniks i on se opet osećao dobro. Iako je nešto što je vekovima građeno srušeno u banalnoj svakodnevici i bez namere a istom svakodnvicom se vratilo u stabilnost, Ž. je bio zadovoljan i ponovo svoj:
„Dobar dan dečko, šta radite ovde i šta vam je to u ruci?“

„Ovde sam sasvim slučajno, vrlo lako sam mogao da završim u bilo kom šumarku, nije mi bitno, a ovo u ruci je benzin, hoću da izazovem šumski požar!“- neočekivano mirno, ali bez odavanja bilo kakve psihotičke ravnodušnosti, rekao je mladić.

Ž.-u nije bilo svejedno, osetio je strah. Međutim, kao psiholog, osetio se odgovornim da pokuša da ovaj problem reši. Fakultetsko obazovanje primenjeno na ovu situaciju značilo je samo jedno. Momak koji stoji ispred njega je očigledno piroman. „Piromanija je nesavladiv, prinudan i nekontrolisan impuls za paljenjem vatre i izazivanjem požara, bez neke koristi, samo zato da bi se uživalo u prizoru paljevine. Piromanija se svrstava u poremećaje kontrole impulsa ili u impulsivne neuroze.” prisećao se Ž. definicije. Sa svojih 8 završenih obuka za razne pravce psihoterapije Ž. je bio uveren da može da reši ovu situaciju lako. Krenuo je u “proces”:
“Mladiću kako se zovete i čime se bavite?”
“Ja sam Miloš, studirao sam politikologiju u Beogradu, međutim nestalo mi je sredstava, pa sam morao da se vratim u Kraljevo. Sada radim u opštini kao kurir.”
“Miloše reci mi zašto to činiš, šume su jako bitne za nas ljude, a verujem da to znaš i sam?”
Nije bilo odgovora. Posle nekoliko sekundi Ž. je nastavio:
“Evo ovako ćemo, ja ću reći šta ja mislim o uzrocima tvog ponašanja a ti reci da li sew slažeš ili ne? Jel važi? Mislim da je tako lakše za obojicu.”
Miloš se nasmejao, prijateljski i odgovorio: “Okej, počnite”
“Ti voliš vatru, uživaš da je gledaš, to za tebe ima neko dublje značenje, gledaš destrukcuju ispred svojih očiju i prija ti?”
“Ne, nemam neku posebnu simpatiju prema vatri!”
“Moguće je da si u pravu, ali kada dođes u vakvu situaciju, ti sigurno ne možeš da se obuzdaš. Kada kod sebe imaš benzin, upaljač i šumu ti ne možeš da se obuzdaš, moraš da izazoveš požar? Inače motam da ti priznam da sam mislio da u ruci držiš flašu sa urinom”-reče Ž. sa osmehom.
“Urin kažete? Hahaha” nasmeja se Miloš. “Ne gospodine, nemam nikakav poriv i ne moram da izazovem požar u svakoj situaciji! Iskreno ovo radim prvi put. Jednostavno mi je palo na pamet. Kupio sam ovaj benzin i došao ovde. Nemam skrivenih nagona, nisam bolestan. Iskreno mi se pali vatra i izaziva šteta. Ne očekujem od ovog neko uživanje. Radim ovo bez emocija, čisto onako! Zašto pokušavate, uporno da nađete neku dubinu u ovome!?”
“Pa Miloše mora je imati? Zar nema sve svoju dublji instancu? Sve što radimo, sve što želimo sve je podređeno nečem dubljem, nečemu čemu težimo, zar ne?”-reče Ž. povišenim tonom, breneći osnovne filozofske postulate modernog ljudskog društva.
“Ne gospodine, ne nikako! Uzmite mene za primer. Ja sam danas došao da zapalim ovu šumu, čisto onako, neću od toga imati nikakvu satisfakciju, jednostavno ću je zapaliti. Ništa me ne tera na to da je zapalim, čak iako sada odustanem od paljenja, to neće imati nikakve posledice po mene, kako ne razumeta tako jedsnostavnu stvar! Ovde dam došao kolima, koristim mišiće, koristim neurone, zabole me za dubinu! Nije nužna!”
“Ali Miloše kako ne vidite….”
“Stanite gospodine, ne govorite više, postali ste neprijatni. Branite neke svoje stavove a meni stvarno nije stalo do ubeđivanja. Svaki stav i svaki ideal gubi važnost ovde međ ovim drvećem, gde stojimo vi i ja sami. Gde kilometrima okolo nema nikoga. Ovde postojimo vi i ja, a ispred nas i iza nema ničega! Nema ideala, nema emocija, nema ljubavi, nema predaka samo meso i živci! Idite molim vas, idite odmah, pre nego što budem prinuđen da učinim nešto loše”
Ž. je još jednom pogledao Miloša. Poslušao je njegov savet, okrenuo se i otišao. Izašao je iz šume, seo u svoj automobil i odvezao se natrag do hotela. U vožnji je razmišljao o ovom neobičnom susretu. Parkirao je automobil ispred hotela i uputio se prema sobi. Ušao je u sobu i seo na krevet. Izvukao je ispod kreveta svoju putnu torbu otvorio je i uzeo kutiju lekova protiv bolova koje mu je doktor prepisao protiv bolova u kolenu, povreda sa tenisa. Dugo je gledao u puno flašicu lekova da bi je na kraju ostavio sa strane na noćni stočić. U tom trenutku čulo se nekoliko sirena. Ž. je otišao do prozora koji je gledao na ulicu i video 3 vatrogasna kamiona kako jure prema periferiji. Bacio je pogled ka okolnim brdima, odakle je tog jutra izabrao mesto za svoj boravak u prirodi. Šuma je gorela. U Ž.-u se nešto prelomilo. Vratio se do kreveta, uzeo pilule i sve ih strpao u usta. Otišao je do kupatila, stavio usta pod česmu i proguto sve. Pogledao se u ogledalo, klimnuo sebi glavom i vratio se u sobu. Obučen, legao je u krevet, pokrio se preko glave i zaspao.

Ž. se promenio!