Mesec od Stakla

Daleko van domašaja čovečje svesti, izvan svih granica ljudske spoznaje, pa ipak bliže čoveku nego što bi iko slutio, prostiralo se kraljevstvo. Sve u njemu bilo je sastavljeno od stakla. Svako drvo, svaki kamen, svaki živi stvor, sve što je postojalo, bilo je izgrađeno od najfinijeg i najprozirnijeg stakla. Misao je bila od stakla... Nije se znalo za granice prostora i vremena. Reči kraj i završetak nisu bile poznate. Reke od tečnog stakla tekle su zajedno sa pesmom vetra koji se presijavao na suncu bezbojnog plamena...
U tom bezbojnom, prozirnom kraljevstvu, obitavao je jedan princ. Ime mu je bilo Mesec. Bio je samo princ, iako nije imao oca koji bi bio iznad njega kao kralj. Tačnije, otac nikada nije ni postojao, a majka mu je bila muk. Rođen je iz utrobe tišine. Niko nije znao šta mu ime znači, jednostavno je doletelo u snu bez snivaoca. Tada je svaki oblik postojanja dobio svest o tome da je princ rođen.
Kao i sve drugo na tom nemom svetu, ni on nije imao glas. O svetu je učio brzo, ali to znanje nikada nije popunilo matericu govora o kome ništa nije znao. Od svega drugog na svetu, čiji je gospodar bio, razlikovao se po jednoj stvari, stvari koja se kosila sa osnovnim postulatima građe svih materija. U njegovim staklenim grudima, kucalo je crveno srce od mesa, materije jedinstvene u kraljevstvu. Krv koju je ono pumpalo, postajala je staklena i prozirna čim bi napustila jedinstveni organ čije je podrhtavanje princa podsećalo na njegovu naočitost.
Mesec je često sanjao, ali samo jedan san. Jedini stanovnik tog sna bio je on sam, međutim, nije se mogao videti. Sanjao je u prvom licu. Uvek bi stajao na istom mestu sa kog je posmatrao tok nekakve reke. Ona je bila toliko široka da su se ptice umarale u pokušaju da je prelete. Često bi od umora padale u talase i tu nalazile dom u večnosti. Video bi zatim drveće koje, kao da je svojim šiljatim vrhovima u jednom trenutku probilo zemljinu koru u borbi za život iznad mraka, oblake koji su stajali u mestu, prkoseći bezvoljnom vetru čiji je vlasnik bilo proleće, sunce koje je mirisalo na buđenje i kretanje. iI sve je to bilo okruženo nebom, tom čudnom pojavom koja je praznini poklonila plavu boju. Princu je sve delovalo jako čudno: kao da ništa što je gledao nije bilo sačinjeno od jedine njemu poznate materije, već od mnoštva tvari čije postojanje sebi nije mogao da objasni. Tok reke pevao je pesmu koju on do tada nije čuo. Bila je to pesma o tišini, vriscima koje je prizivao bol, i smehu koji je rastao iz radosti, pesma o vremenu koje na svojim bezobličnim leđima nosi postojanje koje stalno menja oblik. Reka je pevala njemu, i on je to znao. ,,Šta je to vreme", pitao se. Ni za većinu ostalih pojmova stakleni princ nije znao šta znače. Osim tišine. Tonove ove pesme nosile su vrane u kljunovima i bacale ih oko njega. Neki su nestajali u rečnoj struju, a neki su kao grad padali njemu na glavu. To ga je bolelo. Potom bi u tom snu uvek krenuo prema samoj ivici obale i naginjao se ne bi li video svoj odraz. Njega nije bilo. Tada bi se Mesec probudio.
Taj ga je san veoma plašio, i zato se užasavao pri pomisli na njega. Sve je pokušao da bi ga izbegao, ali bi ga taj prokletnik uvek na kraju stizao poput vuka koji svoju lovinu prvo izmori, a potom, kada ova skroz posustane, napada krvnički kidajući meso sa još živog tela.
Izmoren nemirom, on odluči da uradi nešto o čemu do tada nije ni razmišljao. Odluči da se obrati Majci za pomoć. Samo, nije znao kako to da učini. Otišao je u najdublji lagum svog sjajnog kristalnog dvorca, seo, i počeo prizivati biće koje ga je, davši mu život, postavilo za gospodara celog tog sveta koji bi svojim zracima prožimala svetlost, samo kada bi joj postojao izvor. Svojom rukom od stakla je preko zidova opisivao sve poznate magične simbole, grčio je telo u svom nemom ritualu, a zatim je mirovao. Tako nepokretan, čekao je dugo. Ništa se nije događalo. U očaju, pomisli da odustane i pusti da ga san još jednom zgrabi svojim čeljustima lovca. Taman kad je krenuo natrag, u misli mu je doletela molitva koja je sama porađala reči od kojih je bila sastavljena: ,,San je život moj i smrt. U njemu sam slobodan, u njemu me boli. Želim da osetim tok vremena, želim da umrem. Pomozi mi, ti što si mi oblik stvorila, da uronim u reku''. Reči ove neme molitve, ponavljale su se iznova i iznova. Mesec je bivao sve pospaniji. Tada je poslednji put video dvorac i svoje zidove od stakla.
Tog vrelog avgustovskog popodneva, na obali Dunava na kojoj pogled udiše Zemun, a izdiše vetar, stajao je mladić kovrdžave kose, pogleda uprtog nizvodno, a misli usmerenih uzvodno. Njegove oči menjale su boju sa svakim treptajem dok je kao ukopan stajao na ivici obale. Zvao se Mesec, a oko vrata je nosio ogrlicu sa parčetom savršeno prozirnog stakla. Duvao je topao vetar okupan mirisom sunca i paljevine. Momak je posmatrao jata ptica koje su preletale sa jedne na drugu obalu. Neke od njih su od umora padale i oticale u nepovrat zajedno sa nepokolebljivom vodenom strujom. Gledao je u vodu i pevao naglas. Bila je to pesma o tišini, vriscima koje je prizivao bol, i smehu koji je rastao iz radosti, pesma o vremenu koje na svojim bezobličnim leđima nosi postojanje koje stalno menja svoj oblik. Zatim je sa same ivice obale posmatrao lik koji se kezio plutajući na izmorenim rečnim talasima. Potom je nestao...
Avgusta te 1998. godine, svi smo čuli priču o momku koji se udavio u Dunavu. Umro je, a da nije znao da je u grudima je nosio srce od najfinijeg prozirnog kristala.

Autor: Hiperbilirobinonemija, decembar 2005.