Linija gsb-a br. 95

stojim tako u busu

već nekoliko dana zaredom

vraćam se iz smrdljivog grada

koji je nekada bio moj!

vozim se ka mirisu predgrađa,

I svaki dan nova priča,

svaki dan me moji novi sugrađani,

moje nove komšije, podsećaju

da od glupih ima glupljih,

od ludih luđih

od prljavih prljavijih

od ubogih ubogijih...

jedini problem!

iz dana u dan...

...u busu...

jebote!

tamo se dešava život

i to njegovo prosečno

a ne najgore ispoljavanje.

Miris kao da ubija!

Građevinci,

sa čijih se lica

čita jedino umor

sa čijih se pantalona

čitaju materijali, po slojevima

nose plastične kese

nose cipele sa ostacima betona

koje kao da kažu kojim naporom

gaze kroz svoj usrani život

a s njih k-o da kulja

neki žuti dim...

Oni su prost i pošten svet.

Miris kao da ubija!

Penzioneri,

stari u sivim mantilima,

braon suknjama i pantalonama,

izgledaju kao da uvek

sa sobom nose kišobran,

po neku otpusnu listu,

neki rentgenski snimak,

mirišu na stari drveni ormar,

baš onakav kakav imamo u selu,

Oni su bili prost i pošten svet.

Miris kao da ubija!

Srednjoškolci,

sa praznim ruksacima,

koji im se pri svakom pokretu

češu o leđa,

viču, dozivaju se

sa telefona puštaju muziku,

svi momci u jaknama istog kroja

raznih boja

sve devojke u dubokim čizmama

bele boje

veseli su i smeju se.

Tu sam se setio Nikole Vranjkovića:

"Samo se deca smeju jer još ne znaju,

da treba da porastu i da drugi izbor nemaju"

Oni nemaju mirisa.

Oni još nisu svet.

Prosti jesu.

A crveni zglobni Ikarbus plovi brzo

kroz život

Plovi iz bega u beg,

U krug.

Sve brže, dok neko konačno ne ispadne!

(19.2.2007.)

autor: joshibeast(iz edicije:"rima mi se gadi")