Wednesday, November 2, 2011

Dan kada sam postao mrmot

Danas je sreda. Možda sam ja lud, ali čini mi se da se ova sreda ni po čemu ne razlikuje od potonjeg utorka i ponedeljka. Dani su postali dosadni gmazovi koji više ni zbog čega nemaju potrebu da se razlikuju jedni od drugih. Ili smo, pak, mi ti koji se polako ali sigurno pretvaramo u dosadne, pasivne gmizavce koji više nemaju kurs koga će se držati dok plove tom nepreglednom pučinom okeana svakodnevice. Ne znam, čini mi se da je ipak reč o ovom drugom. Svakodnevno na internetu gledam oglase za posao, te magične stihove koji nama, svršenim studentima, magistrima i inženjerima uporno nude svetlu budućnost popločanu gomilom eura, dinamičnim radnim okruženjima, šansu za napredovanjem i ličnim i profesionalnim ostvarivanjem. To me podseti na onu epizodu South park-a, onu u kojoj Rendi, Stenov ćale igra igricu Heroin Hero, gde je na ekranu jasno prikazana ruka koja se uporno bocka iglom, dok igrač pokušava da stigne nekakvog slatkog, nasmejanog zmaja. Cela fora je u tome što tog zmaja niko živ ne može da uhvati, dok se igra zapravo zasniva na sve besomučnijem ubadanju u fiktivnu venu, uz konstantno probijanje kože sazdane od gomile piksela na ekranu. A na TV-u radikali, naprednjaci, demokrate i liberali ispredaju iste idilične stihove o blagostanju, pravdi, jednakosti... U suštini, isti djavo kao i sa onim oglasima za posao. Izgleda da se najisplativija delatnost danas u Srbiji zasniva na promovisanju složene veštine, u istoriji umetnosti poznate pod nazivom „prodavanje muda za bubrege”. To ne može, niti je ikad mogao svako. Ova prefinjena umetnost, oduvek je bila rezervisana za one, od Boga obdarene magičnim nedostatkom skrupula, uviđavnosti i svesti o društvu kom pripadaju. Blagosloveni bili – oni su jedini koji ovo, korovom kolotečine obraslo društvo, čuvaju od bujice apatije koja se, poput kanalizacije u Krnjači, sve brže širi među našim zgradama, kućama i ulicama. Da nije njih, mi ne bismo imali koga da mrzimo, kome da se smejemo i čemu da se nadamo. Tadiću, hvala ti što nam čuvaš Kosovo, Dačiću, hvala što se na ulicama ovog lepog grada osećamo bezbedno, Đilase, hvala što na istim tim ulicama ne gazimo po smeću, fekalijama i prebijenim homoseksualcima, i naravno - Tomo, hvala ti što brineš za istinu i pravdu, i probleme nezaposlenih, i hvala ti što povremeno pred kamerama ljubiš malu decu – ljudi to sve manje rade... Mislim, ima takvih, ali ih iz nekog razloga gosn Dačić neprekidno hapsi... Hvala svima vama koji se svakodnevno, od jutra do večeri, trudite da se mi osećamo ponosnima zbog toga što živimo o ovoj našoj lepoj Srbiji međ' šljivama.
Živeo Dan mrmota – dan kada, neposredno pred buđenje proleća, slatki, mesecima hibernirani glodari, konačno izviruju iz svojih zimskuh kućica, ne bi li proverili da li je napolju sve isto kao što je bilo pre nego što su se ušuškali u svoju zimsku postelju. Radoznali su da saznaju da li je nikao još koji tržni centar, da li su kinezi konačno napravili most preko Dunava, i da li je Dinkić komponovao još neku pesmu za Kikija Lesendrića. Ah, da, dok oni tako pomno posmatraju svet koji se tako mnogo promenio od prošlog novembra, ljudi, okupljeni u masama, željno iščekuju da vide samo jednu stvar: da li će ova ljupka životinja ugledati svoju senku. Ako je ugleda, i vrati se u svoju jabinu, to znači da će tek započela godina biti rđava, i da valja otrčati do najbližeg hiper-marketa u nabavku ulja, brašna, mleka u prahu i šećera u kockama. Ako mrmot, pak, tu svoju senku ne ugleda, i ne vrati se u svoj topli brlog, to nedvosmisleno znači da je pred nama sretna i berićetna godina puna osmeha, para i zdravlja. Samo, u poslednjih nekoliko godina, ili decnija, mrmoti su postali lenji i nezainteresovani za spoljni svet, pa sve ređe uopšte izlaze napolje. Razlog za to je jasan: nemaju vremena. Na Prvoj, od 9 se daje turska serija, nakon čega slede Pingvini sa Madagaskara, pa sukcesivni niz kulturno-obrazovnih emisija poput Farme, Velikog brata, Parova, Grand parade, a sve to krunisano emitovanjem druge turske serije. Nema se, sele, vremena za tamo neki izlazak iz kuće, pa ko će onda ostati pored telȅvizora, kako taj bitni pojam izgovara fina gospoda sa Radio-telȅvizije Srbije. Nisu ni mrmoti sisali vesla. Boli ih njihov tanki penis da gube vreme na nas dokone, koji samo čekamo da ugledamo te njihove mekane, pufnaste glavice, ne bismo li doznali hoćemo li ove godine biti srećni.
E, pa, u sledećem životu, daleko bi najisplativije bilo roditi se kao mrmot, i da svi zajedno, od sumraka do svitanja, lepo češkamo nasa mala, cupava, ušuškana jajca. I tako sve do završetka majanskog kalendara.

No comments:

Post a Comment