Istupam iz svog stana bez velikih očekivanja, još otresam umor od brzog buđenja. Svakodnevno prijatno uzbuđenje pri kontaktu sa staklom izlaznih vrata, i već sam korakom u snežnoj gradskoj poljani. Zaklanjam se pod šal odnagle promene vazdušnih struja, i ušima detektujem da izostaje škripa snega pod hodom. U tim trenucima sam se već malo pribrao, i izoštrio mi se vid. Gladio sam jutros obrijane brke kao da sam recimo Poaro. U stvari sam skidao zalutale kapljice sa starih oluka. A upravo sam ja zalutao u nanose prljavog snega. Ne bih ga nazvao kafenim jer volim kafu. Tad sam se setio emisije iz jutarnjeg programa “Hrana kozmetika organizma”. Bilo je reči o izbegavanju belog sećera, soli i sl. Ođeknulo mi je u sećanju ”bela smrt”. U nejasnoj igri reči dosao sam i do drhtavih misli o orgazmu, tačnije njegovom poimanju jednog francuskog liričara. Orgazam je u njegovom stihu kao odelo dobio izraz “mala smrt”. To sam čuo od jedne svoje drugarice, koja takve stvari koristi uzgredno da ne bi ispala prosta, pa se izvinjavam na nedostatku imena pesnika. Ali sam tog jutra znao šta ću raditi te večeri. Tako zauzimajući stav prema danu, javljajući se prodavačici u radnji, i dišuci ipak svež vazduh, dobijao sam i prve znake svog raspoloženja. Mislio sam o jednoj devojci, kako uveče treba da odem kod nje, kako bismo bili sami. Mislio sam jos o večeri, kada će sneg biti lepši. Tada iz tišine progovara pun živosti, a ispod tišine cuva tlo od zime. Njenu kožu večeras znam da ću takvu osetiti...
Autor: Kucov
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
0 comments:
Post a Comment